Кривични закон руске империје из 1845 године, где се православље народу недвосмислено намеће силом
недеља, 18. јануар 2026.
Овде можете погледати кривични закон руске империје из 1845 године, где се православље народу недвосмислено намеће силом, то јест ко га не прихвата или прекрши неки од постулата, потпада под удар кривичног закона. Казне су у опсегу од преваспитавања прекршиоца од стране свештенства, преко затвора, до губљења свих грађанских и политичких права, слања у Сибир на тешку вишегодишњу робију и одузимања деце. Занимљиво је то да иако се ради о светском кривичном закону, да је тадашња црква у Русији свакако учествовала у његовој изради и тиме доказала да нема никакве стварне везе са хришћанством. Такође, то што та организација назива себе црквом, то је њена ствар, међутим, она нема никакве везе са црквом Христовом. Па, није се Исус Христос појавио у историји да би попови самозванци у садејству са светским владарима разних праваца, терорисали људе у Његово име. Чланове закона који се тичу православља, можете погледати од 69 до 93 странице (странице бирате са десне стране).
Кривични закон руске империје из 1845 године
Из историје српско-руских односа (Први српски устанак)
субота, 3. јануар 2026.
Из "Мемоара" проте Матеје Ненадовића
И одемо даље, и веће поиздаљега угледамо високе звонаре Свето-Петрова Града, у ком знамо да је цар коме смо пошли. Тек наступимо у сокак перви, где се кола, саонице и проче различите дрвене ствари оправљају и изнова граде, али један на коњу у црвену капуту рече нашем кочијашу: „стој!” — и стаде. Он завири у наше каруце и запита тко смо. Ми кажемо, да смо руски поданици а молдовански купци (јербо смо под таким именом од Јаша донде путовали, како нам је генерал-конзул рекао и у пасош записао). Онај: „Хорошо!” по руски рече нашем кочијашу: „појди за мноју”. А он пред нама а ми за њим, до у трактир зовоми „Нови Париз” близо дворца. Увече јоште дође нам један официр, не знам како му је име, поздрави нас срећним пришествијем, седне и он распита тко смо и имамо ли пашпорт, ми му га покажемо, и он га узме са собом по прочитанију, и рече: „Ми за вас имамо препоруку од генерал-конзула из Јаша, и одавно вас погледамо. Будите спокојни и одморите се, а свагда се и сваком под овим именом молдовански купци казујте. А много дањом и не ходајте у тизим хаљинама, да не паднете коме у подозреније: овде различити̓ људи има који на свакога мотре, испитују и примечавају, а особито као на стране људе. А кад буде време, вас ће позвати где требате; а вама ће овај козјаин (домаћин) у свачему на руку чинити”. И отиде и пашпорт однесе. То је било баш лицем на Свјатаго Димитрију мироточивога тј. октобра 26. дне 1804. года увече.
Веће нам бирташ почео давати ручак и вечеру. Но Теодор и Чардаклија каткад, у немачким хаљинама, и у трактер оду, а ја и Протић Јово у турским хаљинама све у нашем квартиру донешена јела једемо. Сутра преданимо. Дође опет један чиновник око један сат ноћи, и каже: „Узмите ваше бумашки и пођите за мноју”. Ми узмемо прошеније и полномошчије са собом и пођемо за оним чиновником не врло далеко у један дворац. Прођемо две собе и у трећу, где нас дочека министер инострани̓ дела Чарторински. Поклонимо му се, и поздравимо како смо умели; и он нас поздрави срећним пришествијем и посади сва четири на столице, а он сам седе на канапе. Ја — као што ме друштво одредило, с оно мало брадице, а зар и стога што сам се баш у Србији родио и понајбоље почетак српског востанија а и садашња опстојатељства знам — устанем и она на цара наша прошенија изручим и седнем.
Министер прошеније прими, види да је на императора и рече: „Хорошо, ја ћу доложити государју”. Пита нас најпре за имена и где се који родио; кажемо: да сам ја у Србији, у ваљевској нахији, у Бранковини селу; Протић у Пожаревцу; Теодор у Цесарији у Руми; Чардаклија, заборавио сам где за се каза, негде, чини ми се, око Арнаутлука, и даје био у Цесарској ритмајстер, да, „како се Србија побунила против Турака, одма сам прешао у Србију”. — „Хорошо, хорошо, нам уже извесно что Серби востали против Турок. А как тепер ваш вожд Георги Черни и прочи војводи, здрави ли?” — Ми: „Слава Богу, здрави и клањајут сја вашему високопревосходитељству и императору. С упованијем на јединовјернују Росију, и лучшему надјејут сја, и избавленије од Турков”. — „Хорошо; но Сербија от Росији очен далеко, а ми с Турками пријатељи”.
Из књиге "Смрт Карађорђева", историјски роман из недавне прошлости, писац Пера Тодоровић
— Највећа клетва пала је на ме и моје друштво због одласка из Србије несретне 1813. године. Турци су притисли земљу, цео народ није могао избећи и одселити се, и они што су остали да подносе најстрашније муке проклели су нас прваке што смо се склонили и утекли. Њима се чинило да би им било лакше да смо и ми остали, па да заједнички трпимо и гинемо.
— И ако знам да од мртве главе ником није вајде, опет мени не би ни на ум падало да остављам Србију, да се ту не нађе Руса, који су ме одмах узели саветовати да се уклоним из земље. Чак су ми и то износили да ће тиме бити учињена велика олакшица народу. „Кад знадну да си ти преко у Аустрији, оставиће обезглављен народ на миру. На против, ако би био у земљи они би од народа презали; зазирали би да свакога часа може планути нова буна и не би дали народу зенути. — Турске потернице крстариле би по селима и дању и ноћу, и народ би пропиштао млеко мајчино.“
— Тако су ми говорили. Ово је у истини било овако; али опет зато, то нису били никакви разлози, јер ја не бих остао у земљи да се од Турака кријем, већ или да погинем или да штогод с њима погодим и углавим. Али то баш оно и јесте што се Русима није допадало. Они ..никад нису дали ни да се помене о томе, да ми можемо што сами за се удешавати с Турцима. Они су увек хтели да то све иде преко њих. Док се бијемо, бијемо; ту нас понајчешће остављају саме, нити су се икад особито журили да нам повише и појаче помогну, а кад дође да се преговара с Турцима и да се углављује мир, онда ми у запећак, а целу ствар предузимају Руси, и како они погоде, онако нам и остане; како нам они скроје капу, онако је после и носимо.
Ту се Карађорђе пљесну руком по челу и рече чисто очајно: — Камо моје лепе среће, да сам ја још раније увидео ово што сад знам, па да сам се с Турцима погађао одмах, кад ми се први пут указала згода зато. Та ја бих још одмах у почетку, још 1807. год. ја бих добио од Турака повластицу да се Србија уреди као вазална кнежевина, која би Турској плаћала данак, а иначе у земљи управљало би се по својој вољи, како народ хоће.
— Па није то било само једанпут! За ових девет крвавих година Турци су неколико пута давали прилике и чисто нас нукали да се сами наравнамо; Али ми онда дигли главе па од Руса нигде да се одвојимо.
Карађорђе дубоко уздахну. — У осталом, ја сам и хтео, ја сам нешто и покушавао, али ту се испречише остале војводе па не дадоше ока отворити.
— Да су Руси истинска браћа, да је њима стало до нашега добра, они би нас помогли чиме могу, али нас не би везивали да се морамо увек држати с њима, већ би нас пустили да се према приликама помажемо, како нам је где боље и лакше. Али Руси гледају прво своју корист и волели су да ми и пропаднемо само да не одемо Шваби или Французу у друштво. Или да смо с њима или бољеда нас и нема. То је њин план и према томе удешавали су и све остало. С тога су и мене измамили из Србије да не бих могао ништа предузимати без њих. Користили су се мојом забуном, у којој сам био после тешке болести, и невољом у којој се налазила земља. Кад су ме мамили, мед им је текао из уста, како ће ме у најкраћем року вратити; како ће ми дати читаву једну војску ако затреба; како ће казнити Турке што нису одржали погодбу, утврђену у букурешком миру; како ће Србија опет пропевати само док они једанпут сврше с оним актихристом Наполеоном, па после, од свега тога не би ништа. Доцније они одоше, одоше чак у Париз, ослободише цео свет, само се јадних Срба нико не сети. Узалуд прота Ненадовић и друге српске војводе трче за царем по целој Европи; узалуд џоњају по читаве месеце пред вратима царевим, њих нико не види, њих нико не чује, њиним јадима нико не зна лека, и да Милош није био паметан да сам с Турцима направи каку таку погодбу, турска сабља би још и данас севала по Шумадији, браћа Руси за цело не би потекли да их заклоне. Мене опег држе овде као каква роба, прате ми сваки корак и не дају ми никуд маћи.
Дали нам ово мало пензије да глођемо, па сад мисле учинили су бог зна шта за Србију. Са мном је дакле учињена једна неправда и једна обмана. С тога предај деци нашој у аманет да знају и упамте: проклет био ко Русима веровао. Од њих можеш рачунати само на оно, што имаш у рукама, а њина обећања празна су заваркивања, у која нико не треба да верује.
— Нека ме не куне српски народ. Није мене страх од смрти амо довео, већ су ме Руси домамили, уверавајући ме да ћу тиме учинити добро за саму земљу.
После овог разговора, Карађорђе чисто одахну, као да му се с груди скинуо тежак камен. Али то није било све што је притискивало душу његову. Мало после он опет узе реч. Сад је говорио о своме повратку у Србију. Из његова говора јасно се видело шта га тишти. Док се с једне стране бојао да га историја не осуди као кукавицу и страшљивца, који је у најопаснијем тренутку утекао из земље, с друге стране његову је душу мучила зебња да се његов повратак у Србију не протумачи као жудња за влашћу и насилнички покушај да преотме Милошу господство, које је овај својим јунаштвом и својом памећу стекао. Око тога се сад и врзао цео говор Карађорђев.
— Враћам се у Србију и није ми друкчије, но као оно мртвацу кога окупају да га мету у мртвачки сандук. Ја не мислим више о животу, а имао би само једну жељу, да поштено и као човек умрем. Ово ти казујем с тога, што многи мисле да ја одлазим власти ради. Желео бих живота, желео бих успеха, али само толико да покајем ранију погрешку и да осигурам успех послу кога се лаћам. Толико људи полажу на ме сву наду своју и верују да сав успех од мене зависи. Да ми је да то њихово надање не остане напразно! Ах, само да ми је то постићи!
Ђорђе устаде и узе ходати по соби.
— Hajrope се бојим — говорио је он даље — погинућу убрзо, а нећу имати кад да учиним ништа, по чему би се видело зашто сам се повратио у Србију, па ће ми после товарити на врат и оно што ми никад није ни на ум падало. Ја се не враћам у Србију, да што тражим, да поново што течем за се, не идем ја тамо да што узмем већ да дам још једино добро што ми је остало, а то је овај голи живот!
— Тек ако постигнем успех, моћи ћу да докажем да се нисам грабио за власт, јер ће свет видети како добровољно уступам другому оно што ми је у руци. Не буде ли успеха, нико ми неће веровати и рећи ће: „Хтео је али није могао“. Ето, зато чинићу све што могу, да дођем до успеха!
Read more...
Пријавите се на:
Коментари (Atom)