Зашто се Руси плаше да погледају овај видео?

Да би укључили превод на енглески језик: Settings -> Audio track -> English (US).

Read more...

Одбрана и...

...још нису последњи дани, јер још нисам добио нови канадски пасош да могу да се вратим у Канаду. Мало се, за сада успорило, а надам се да неће да се искомпликује. То јест, био ми је потребан неко из Русије, доктор, зубар, адвокат, официр полиције, народни посланик и слично, ко ме зна минимално две године и ко је спреман да ми буде гарантор, то јест просто да потпише да ме зна и да ако га Канађани позову, каже да ме зна и да је све у реду. Али, такав се није нашао у Русији, а они који су могли то да ураде, глатко су ме одбили. Зато сам морао да нађем особу у Србији која има канадско држављанство и важећи канадски пасош, да ми буде гарантор. Имао сам среће да сам је нашао, али када ускоро предам документе по други пут, видећемо шта ће бити. Дакле, ако и када добијем канадски пасош, онда ће да буде - и последњи дани. Наравно, последњи дани у Русији, мада и после добијања канадског пасоша, може да буде препрека.

За то време, што се тиче моје епопеје око добијања руске возачке дозволе, нема хепи енда. Последњи апдејт је да ми је човек за везу са саобраћајном полицијом, иначе инструктор за вожњу, вратио документе и новац за мито и рекао да за сада нема ништа, то јест, иако сам положио теоретску част без мита, не могу да изађем на возачки испит ни са припремљеним митом. Зашто? Не зна се. Рекао ми је да смо се ја и још неки у ситуацији као ја - заглавили. Замисли, заглавили! Значи, заглавили смо се негде у руском корупционом систему за добијање возачке дозволе. Дакле, за мене "брата" Србина нема дозволе, а за братију из централне Азије - Таџике, Киргизе, Азере, Узбеке и друге има.

Пре неколико дана је ухапшена 18-годишња девојка Дијана Логинова из Санкт Петербурга, јер је са два друга свирала и певала у центру града песме популарних руских извођача, који су због јавног неслагања са руском агресијом на независну Украјину, били приморани да оду из Русије, а за шта су проглашени страним агентима. За сада јој је одређен 13-дневни притвор, али могу и да је кривично гоне. Ускоро ћемо видети шта ће бити.

 

Руска Државна Дума је и званично донела закона о регрутацији током целе године, а не као раније два пута годишње. То значи да се Русија спрема за бесконачни рат. А рат је скуп, то јест потребни су велики људски и финансијски ресурси.

Зато је у Тулској области донет закон по коме ће се ученицама и студенткињама које остану трудне исплаћивати по 150.000 рубаља. Иначе, ова пракса је већ почела да се примењује у неколико руских региона, а са циљем да се повећа ниска стопа рађања. А потребно је рађати да би се спроводила политика бесконачног рата.

У руским школама је уведен предмет "Основы безопасности и защиты Родины" преко кога се деца спремају за ратове.

У руским школама су отворене канцеларије Путиновог Хитлерјугенда који се зове Юнармия.

Увек читам неколико књига паралелно, нелинеарним методом, а у последње време сам проскенирао (брзо прочитао) две док сам путовао из Питера у Москву: "Езотеријски трампизам" (о дубљим коренима Трампове политике која лежи у прометејској и ослободилачкој улози Америке у људској историји) и "Друидизам" (опширну студију о келтским друидима).

Read more...

Пребег и исповест потпуковника Друге Службе ФСБ Александра Федотова (на енглеском језику)

“Our people poisoned Navalny”: Former FSB officer on surveilling opposition figures and running black ops in Russia and Ukraine

Mikhail Kalinin

18 October 2025

For many years, Russia’s Service for the Protection of the Constitutional Order and the Fight against Terrorism (SZKSBТ), also known as the FSB’s Second Service, has effectively functioned as Russia’s version of the Gestapo — a secret police force responsible for domestic repression and terror. It was officers from this very service who poisoned Alexei Navalny, Dmitry Bykov, and Vladimir Kara-Murza. Agents of the Second Service were also responsible for tracking Boris Nemtsov in the final weeks before his murder. Furthermore, they stand behind the killings of political analyst Nikita Isaev, journalist Timur Kuashev, and activist Ruslan Magomedragimov. In an exclusive interview with The Insider, former FSB Second Service officer Alexander Fedotov reveals from within how the service operates. Fedotov offers a detailed look at how Navalny’s poisoners rose through the ranks and explains how the FSB continues to build a system that maintains total surveillance over opposition figures and activists, whether those enemies of the regime are inside Russia or abroad.

“I believed I was serving my country”

I am Lieutenant Colonel Alexander Alexandrovich Fedotov, born on September 30, 1981, in Moscow. My father, Alexander Nikolayevich Fedotov, was a career officer in Russia’s FSB. He did not join the service through family connections. As far as I know, he was recruited while still at university. He rose to the rank of colonel, held a fairly senior position, and personally knew then–FSB Director Nikolai Kovalyov, as well as many others who began their careers in the Moscow office at that time.

I myself joined the FSB in 2003. I completed a 10-month training course at the Faculty for Executive Personnel Training on Bolshoy Kiselny Lane in Moscow. After that, I was assigned to the Moscow Directorate, to the department responsible for the Southwestern District. I worked there until 2009, when I transferred to the FSB’s Second Service at my own request.

At the Moscow Directorate, I mostly did routine work: monitoring rallies and checking addresses where members of armed groups might be hiding. Between 2004 and 2009, the Chechen issue remained one of the most pressing. Occasionally, there were incidents — weapons discovered or grenade explosions. All of that fell under my responsibility.

Over time, I grew tired of the routine. I wanted to do something truly meaningful for the country. I wasn’t interested in the opposition. Monitoring protests felt like a purely technical task — you show up, observe, write a report, and that’s the end of it.

I imagined that things were different at the central office — that they dealt with national-level issues, gathered experience from the regions, analyzed situations, developed recommendations, sent people on assignments — in short, carried out major work for the good of the Motherland. I sincerely believed in that when I transferred there. But the reality turned out to be completely different. And, I must admit, it surprised me a little.

“I worked on the same floor as Girkin”

The structure of the Second Service is as follows: at the top is Army General Alexei Semyonovich Sedov, with a first deputy holding the rank of colonel general. Below them are four key directorates: the Directorate for the Protection of the Constitutional Order (UZKS), the Operational-Investigative Directorate (ORU), the Organizational-Operational Directorate (OOU), and the Directorate for Combating Terrorism (UBT). In addition, there is a branch in Pyatigorsk (the Mashuk facility), where each directorate was represented by its own department. Separately, there is the Administrative Service — the secretariat and all document management, which handles day-to-day operations.

Sedov had an office in Lubyanka, but he hardly ever used it. That was the only link we had to the central building. We worked separately — in the tower (the Priboy facility) at 12 Vernadsky Avenue, Building 4. The structure itself had 24 floors plus technical levels. The lower floors housed the FSB’s Alpha special unit, while above them the secretariat and directorates were interspersed.

    Girkin was a peculiar person — in his office, a Cossack saber hung on the wall

I, for instance, worked on the twentieth floor. Among the well-known figures nearby was Mr. Igor Girkin (Strelkov). He worked in the department dealing with Chechen issues and Islamic extremism. His office was one or two doors away from mine. We often crossed paths in the hallways. He was a peculiar person — in his office, a Cossack saber hung on the wall.

Initially, I was supposed to join the Fourth Department of the UZKS, headed by Sergei Vladimirovich Sharavanyants. According to preliminary agreements, I was to become an operative assigned to Moscow State University — a major university with thousands of students naturally draws the attention of the security services. That facility is still under the supervision of the FSB’s Second Service.

Officers of the APS work there — they’re career officers of the Second Service who hold positions within the university’s administration, typically as vice-rectors responsible for foreign students or in other administrative roles, depending on the staffing structure. Their task is to gather information inside the university, identify promising students for potential recruitment, and ensure that scientific research does not leak abroad.

Essentially, the full spectrum of operations is concentrated there — from counterintelligence to recruitment — based on the assumption that some of these students will eventually become political leaders or prominent figures in their home countries. Today, to be frank, the main focus is on preventing the admission of people oriented toward “European values.”

Ultimately, however, I ended up in the Third Department, under Viktor Vladimirovich Shamenkov. That department’s line of work involved youth and extremist organizations. It wasn’t my area of interest, and after a year I left and transferred to the Administrative Service. There were a few moments when I just felt like…like a piece of shit.

One such moment was a search at 27 Nakhimovsky Avenue, Building 4. Two women had been found with some brochures. Their door was cut open with a chainsaw, and a fire broke out. When one of them tried to open the door, the officer with the saw shouted, “F*** off, old lady! You should’ve opened up earlier!” Smoke, screaming, chaos. I had expected to see militants or at least strong athletic men — but there were only two terrified women. It was shocking to me.

    I had expected to see militants or at least strong athletic men — but there were only two terrified women

So my decision to leave Shamenkov’s department wasn’t personal — it had to do with the nature of the work itself. Although, to be fair, I didn’t get along with him either. I’ve read that he’s described as a “staunch statesman,” a man of high moral principles. I don’t share that view. He didn’t like me, and I didn’t like him — mainly because he repeatedly asked me to drive his relatives to hospitals and tuberculosis clinics. I believed that as an officer, my job was to do my work, not act as a chauffeur.

I think he chose me to perform those duties for one simple reason: back in 2009, I was driving an Infiniti FX. At the time, it wasn’t considered especially expensive, but among his department’s staff, it was probably the best car.

Army General Alexei Sedov: directly connected to Putin

The head of the Second Service, Alexei Sedov, as far as I know, has a direct phone line to the top — to Vladimir Putin. When Sedov took over in 2006, he held the rank of major general. He advanced through the ranks unusually quickly. Within just a few years he became an army general. That kind of promotion is rare even for FSB directors, and Sedov, incidentally, wasn’t formally a deputy director.

He always arrived at work in the morning, by 10 a.m., and left only after the director, at around nine or ten in the evening. He practically lived at the office. His family seemed to be more of a formality. But he loved tennis and swimming. For a man in his seventies, he was in impressive physical shape.

My communication with him was limited to reporting current information. In my office, I had a separate phone line — one with no dial pad — which was used only to connect with him. When he called, he never greeted me. It was always the same: “This is Sedov.” His voice was low and growling, like a lion’s. He spoke very curtly, formally. He was a very tough man.

There was one incident in Dagestan — a militant had been shot. I tried calling Sedov at home, then in his car, but I couldn’t reach him. I wrote a report and handed it to the reception desk to be placed on his desk. But the staff there were afraid of him and held it back. Some time later, my phone rang: “What the f*** are you sitting there for?” He never personally insulted me, but his manner of communication was certainly inappropriate for an officer — let alone for a general.

I tried to explain: I had called his home, called his car, sent the report. He replied, “Why the f*** are you hiding behind that piece of paper?” That kind of tone was unfamiliar to me. All I could do was respond calmly: “Alexei Semyonovich, it’s not my fault your reception staff are afraid to hand you documents.” What followed were more shouts, so I put down the receiver. Five minutes later, the head of the Administrative Service burst into my office — despite being based on the ninth floor, while I was on the fourteenth. In the end, the situation was cleared up. I wasn’t disciplined, though Sedov didn’t consider it necessary to apologize either.

I also heard about another case. During a committee meeting, he reportedly yelled obscenities at a deputy minister, threatening to “have him jailed” and bringing up his property abroad. So yes, there’s no doubt that he’s capable of behaving in a coarse, abusive manner.

    We were given bonuses, which we immediately returned — formally on a voluntary basis

Sedov himself is a very wealthy man. At least, during that period, it was evident in everything he did. He often arrived in a personal vehicle: a new Geländewagen. His official car was an armored Mercedes-Benz S-Class W222 — the latest model at the time — with an armed FSB officer as a driver.

I remember that we were the ones who collected money to furnish Sedov’s new office. We were given bonuses, which we immediately returned — formally on a voluntary basis. As far as I know, this practice continued even after I left in 2015.

Understanding his influence, many people in the Second Service tried to take good care of him. I remember how, when Sedov broke his leg in a car accident while rushing to an Elton John concert in Moscow, the deputy head of the Administrative Service (and later its head), Igor Vladimirovich Churubrov, personally met him at the entrance, clearing a path so he wouldn’t slip on the snow.

The car with a flashing light, assigned to him as an Administrative Service officer, was also used for Sedov’s personal errands — and even to drive his wife (which, to put it mildly, was against the rules). Later, when Churubrov embezzled funds, Sedov didn’t allow him to be prosecuted. He now works at Sambo-70.

“Even Sobchak was under surveillance”

The Bolotnaya Square protests [in 2011–2012] didn’t exactly scare the authorities. They were more a source of surprise — at how many people were willing to take to the streets and openly express dissent. It was unexpected. Some individual officers sympathized with the protesters. I was among them.

Within the Service, a reorganization took place. Instead of six departments, there were thirteen. People were divided into narrower areas of responsibility so that each could focus more deeply on their specific tasks. Surveillance of opposition figures expanded after the protests — a wider circle of people was brought under operational control. The goal was to identify those capable of quickly organizing large gatherings.

Surveillance targeted everyone involved in opposition activity, without exception. Everyone was watched. Even Ksenia Sobchak was under observation — I can say that for certain because I personally received reports about her.

Personally, I don’t consider Ksenia Sobchak to be an opposition figure in principle — you can’t expect oranges to grow from aspen trees. She was monitored in terms of her movements: if she bought a ticket — for a train or a plane — it immediately became known. It’s highly likely that her phones were tapped. But whether she had security officers following her around 24/7, I seriously doubt. Sobchak’s case is special: she has direct connections to the authorities and is not a rank-and-file opposition figure. Therefore, the materials collected on her were “archived” more than they were actively used.

The situation was different for leaders outside Kremlin control — Alexei Navalny, Vladimir Kara-Murza. They were under truly close operational surveillance. That included both physical accompaniment and constant observation. Tracking a phone can only show a location on a map — it doesn’t reveal the details. You see the person entered a building, but which floor did they go to? Who did they meet? The phone shows they lingered for two minutes. But what happened during that time? Were documents or money handed over? Did they personally deliver something?

    Operational control over those outside Kremlin control, like Navalny and Kara-Murza, involved accompaniment and constant surveillance

I think Boris Nemtsov was also under close surveillance. But, as is clear, that did not prevent them from getting rid of him. I am personally convinced that Second Service officers were not involved in his murder. The FSB as a whole prefers to work by other methods. When a person has a hole in their head, it’s obvious they were shot. There are no other explanations. But when poisoning is involved, especially if the toxin isn’t found, room for doubt remains. Some will believe the person was poisoned, others think they died on their own. That leaves space for maneuver.

At the time of Nemtsov’s killing, I reported to Sedov several times. In the evening I called him at his dacha. He picked up. “Alexei Semyonovich, Nemtsov has been killed on the Bolshoy Moskvoretsky Bridge.” I heard in reply: “Are you sure?” I answered, “Yes, I’m sure. I checked with the Moscow directorate. They confirm. I received the duty officer’s report from the FSB: Nemtsov has been killed.” Sedov asked several times more: “Are you sure?”

If he had known about a planned killing, I think he would have acted differently. Any other report, no matter how important, would have been met with a simple, “I understand, thank you,” before he hung up. This time, I heard genuine surprise in his voice. Does that provide a one hundred percent guarantee that he knew nothing? No. But I assess the probability that he knew about the plot beforehand as extremely small.

“Poisonings of Navalny and the others were coordinated with Putin”

The FSB prefers to eliminate opposition figures in ways that look like natural death. Being hit on the head with a brick in an alley — that is still a violent death. Blows leave visible marks. Poison, however, is often impossible to detect.

Poisonings are the remit of the Second — the “opposition” department of the UZKS, which operates together with NII2. Organizing a poisoning requires understanding how a toxin interacts with the human body and the environment (it evaporates faster outdoors), where to apply it (in a drink, on the skin, on clothing), what dose to use, and how to calculate it. Operatives themselves lack such knowledge, so specialists from the relevant units are brought in.

    Being hit on the head with a brick in an alley — that is still a violent death. Blows leave visible marks. Poison, however, is often impossible to detect

Decisions on poisonings are one hundred percent coordinated with Putin, because such actions inevitably attract international attention. Nothing like that is carried out without his approval. There are two possible vectors. The first: the decision is made personally by Putin and passed down. The second: an initiative comes from below as a recommendation — “if it isn’t done now, protest movements could grow in the future or political problems could arise on the international stage.” In either case, the final word belongs to Putin. He either gives the order or grants approval. The method and timing, however, are left to the executors. Putin is not a superman. Beyond that, it’s not even Bortnikov who handles things, but Sedov, because both belong to the St. Petersburg group anyway.

When I saw The Insider’s publications about the poisonings, I immediately recognized some of the people involved — “our people.” I had seen them. But there’s a catch. There are 24 floors in Priboy. We were on the twentieth, and they, for example, might have been on the eighteenth. If you haven’t met people personally, you encounter them only by chance — in the elevator, in the hallway, when they come to our Administrative Service for documents. That’s how the dissonance arises: you have a name and position in the directory, but you don’t know the face. Or vice versa — you remember the face, but don’t always know who the person is according to the lists.

Stanislav Makshakov: I don’t remember his face.

Oleg Tayakin (“Tarasov”): I saw him many times at the “Priboy” facility. There are two possibilities: either he’s an officer from the Second Department of UZKS or from NII2. A very distinctive character.

Alexei Alexandrov (“Frolov”): The photo looks familiar, but I’m not sure, so probably not.

Ivan Osipov (“Spiridonov”): I saw him multiple times at “Priboy.”

Konstantin Kudryavtsev (“Sokolov”): Yes, of course. I met him at the facility.

Alexei Krivoshchekov: He’s definitely one of ours. I remember him in the same shirt, but I can’t say anything special about him. I didn’t serve in the Second Department, so we hardly crossed paths. I know he got promoted and now heads one of the departments.

Mikhail Shvets (“Stepanov”): The face doesn’t look familiar.

Vladimir Panyaev: Yes, I know him. He was also promoted and now heads the 9th Department of UZKS — the one that oversees the Ministry of Health.

Roman Mikhailovich Mezentsev: Yes, that’s the right photo — a strong guy, quite bold. He was their main man. Mezentsev was head of the Second Department as of 2015 and probably remained so until 2020. Most likely he was promoted afterward. The First Deputy of UZKS, Sergey Nikolaevich Egorov, moved on to become head of the Organizational-Operational Department, and Nikolai Nikolaevich Mikhailov, who was deputy head of the Directorate, took his place. Therefore, it’s likely that Mezentsev is now deputy head of UZKS in place of Mikhailov. That’s how it works.

Alexander Alexandrovich Samofal: He left in 2024, but I don’t know where to.

Dmitry Anatolyevich Sukhinin: Most likely one of ours as well. I remember his face clearly. If the published biography is correct, he moved to APS in the medical line.

I should note, the people involved in the poisonings didn’t do it for money. There may have been some rewards, but mostly it was purely a career thing.

“The ‘annexation of Crimea’ was handled by FSB General Tatko from the Second Service”

When popular unrest began in Kyiv at the end of 2013, officers from the FSB’s Second Service were sent there. A key role was played by then Lieutenant General Alexander Evgenyevich Tatko, the First Deputy Head of the Service. In terms of authority, Tatko ranked above Alexei Zhalo, Deputy Head of the Service and Head of UZKS. As far as I know, no one was above Tatko there. In practice, he was the one directing all these processes.

Initially, the task was to help Viktor Yanukovych stay in power and handle the Maidan — in particular by involving militants from the Kharkiv's Oplot. Recommendations were given on how to act. But Yanukovych turned out to be a cowardly man — sometimes he gave orders to disperse protesters, only to immediately call the special units back. In the end, he couldn’t maintain control.

When it became clear that Yanukovych would not hold on, the decision was made regarding Crimea. Starting from November 2013, Tatko made three long trips there — each lasting about a month, with brief returns to Russia (for example, over the New Year holidays). After the last trip, a “referendum” was held, and he returned to Moscow for good.

    When it became clear that Yanukovych would not hold on, the decision was made regarding Crimea 

It’s notable how Tatko’s trips were officially recorded. Normally, if someone at the level of First Deputy is absent from work, their absence is reported to the FSB duty office and then placed on Bortnikov’s desk: who is sick, who is on vacation, who is on a business trip. In Tatko’s case, there was a strict ban on recording his absence. Moreover, a complete illusion was created to make it look as if he was present at work. His official car with a siren would arrive in the morning, park in its usual spot, and leave in the evening — at around nine o’clock, when he normally left. Inside the office, an assistant and secretary remained, giving the impression that the boss was there. In reality, Tatko was directing operations in Ukraine at the time.

In Crimea, Yanukovych was involved, but the main reliance was on locals — for example, Sergey Aksyonov. Why him? Because he was a well-known figure in Crimea with a criminal past. It was impossible to place an outsider there. A “foreigner” couldn’t have held control. The effectiveness of the operation depended on local authorities.

The referendum was organized through the same city and district officials — essentially set up the same way as in Russia. People, in practice, had a choice: either leave for central Ukraine and give up Crimea, or accept that annexation was already decided and submit to the new authorities. Tatko’s role in this scheme was organizational and supervisory. The mechanism itself was simple and easy to establish. The executors were the same corrupt local officials. Ukraine at that time was a country with very high levels of corruption. I think it still is today (though perhaps things have gotten slightly better).

People were driven to vote by the combined regiments of the “Crimean defense” — essentially locals working together with mercenaries (who were not dressed in the uniform of the Russian Armed Forces). Most people just wanted to stay away from politics and stay home, because nobody knew what tomorrow would bring.

And certainly, the majority didn’t want these changes — not in this form — meaning when people say that all of Crimea “wanted to return to the motherland,” that’s not true. People were told: Crimea will become part of Russia in any case, and those who didn’t go to the polls will be placed on a special record. My colleagues literally used the phrase: “We gathered the people, drove them to vote.”

    People were told: Crimea will become part of Russia in any case, and those who didn’t go to the polls will be placed on a special record

At that time, there was no formal documentation process in the Service — for one simple reason: no one wanted the referendum to be declared illegitimate based on any papers that were found later. From what I remember, envelopes marked “for your eyes only” were circulating actively. No one knew what was inside. Only the addressee had the right to open such an envelope.

Imagine if today someone got hold of a document on the organization of the Crimean referendum. For Putin, it would be a fiasco, a total failure. When all of this was originally planned, that possibility had to be prevented. That’s why the rules relied on verbal agreements: in person meetings and calls over secure lines.

Before becoming First Deputy Head of the Service, Tatko headed UBT. That directorate worked closely with Bashar al-Assad’s regime. UBT officers, as part of offsite operational groups (VOGs), operated in Syria, providing support to Bashar. Tatko was a real “dark horse.” Zhalo, by contrast, is well known: just search online, and everything is there in detail, even about his son, who died in Berlin. Zhalo is a public figure.

Tatko was useful precisely because he stayed in the shadows: little known, yet operating at a high level, knowing everyone, understanding the situation, and having real capabilities.

In person, Tatko is completely different from what one might expect — normal, well-mannered, well-spoken, always neat. Despite coming from the provinces, he had a strong character. He was strict, but unlike Sеdov, he was always polite. He addressed people formally, using first name and patronymic, and behaved with decorum. I’d say he was a genuine, proper FSB officer. There were rumors that later he went to Belarus –joining an entity affiliated with Rosatom.

“In Donbas, Girkin acted in coordination with the FSB”

About six months before the events in Crimea, Igor Girkin (Strelkov) left the FSB (but I don’t buy the version that he quit as part of the plan). At that time, he was working with businessman Konstantin Malofeev. Girkin is a man you can give a task to, and he will do everything in his power to accomplish it. Of course, in Crimea and later in Donbas, Girkin was cooperating with the FSB. I think this made it easier to coordinate with the on-site leadership, represented by Tatko.

Once the situation in Crimea and with the “referendum” became clear, the next question arose immediately: how to secure the new territory. The logic was this: a hotspot of tension had to be created in Ukraine to prevent the new government from immediately trying to reclaim Crimea. Perhaps Kyiv would have attempted to take back the peninsula right after annexation, but they lacked the capability to do it. In order to prevent even such an attempt, the “LNR” and “DNR” were established.

They were created by the same people who had previously taken part in suppressing the Maidan, in particular Yevgeny Zhilin and his group Oplot. In addition, there was another man — Roman Mikhailovich Matsulevich. He is listed in the Myrotvorets database (though without a photo). I knew him very well and considered him a friend — he visited my home, knew my family. Later, he seriously betrayed me, but that’s another story.

Matsulevich entered Crimea on behalf of Senator Franz Klintsevich’s organization — he was his official aide. The same people later took part in organizing the fighting in the Donbas. In one of our conversations, Matsulevich spoke openly about supplying mercenaries during the battle for Donetsk Airport, where Oplot also took part.

In Russia this is an entire industry: many people with combat experience are ready to take part in hostilities for reasonable money. Those funds, of course, were one hundred percent state-provided. Klintsevich can be described as a kind of operator in this process — the money and the organization itself ran through him. As a rule, mercenaries are paid in cash. The money is simply brought in and handed over.

“Every activist is already on the radar”

When it comes to the FSB’s Second Service handling opposition figures, it’s all about intelligence work. That means constantly summoning a person for questioning, conducting searches. Eventually, they break and cooperate.

Overall, monitoring activists works like this: before major, high-profile protests, they start working with individuals in advance. Officers may visit their homes, deliver prosecutorial warnings, or conduct preventive conversations. If there’s information that someone is unstable or likely to do something at a rally that the authorities don’t want to see, a case can be fabricated — on charges of hooliganism or other grounds. They might detain the person for several days.

For instance, there was Anastasia Vasilyeva, Alexei Navalny’s doctor. She was under a restriction order: she had to stay home during certain hours – say, from 10 p.m. until morning. In 2021, the task was to catch her violating this schedule. Traffic police would stop her car on her way home when she was forty minutes out: “Your vehicle is listed as stolen, show your documents, fire extinguisher, first aid kit.” A normal two-minute check could stretch to ten or fifteen minutes. Then, as soon as she resumed driving, she would be stopped a second time. Same questions, same delay. Eventually, she arrived home late — which was formally recorded as a violation of her restriction.

After 2020, a facial recognition system began testing in Moscow. It works like PARSIV: just entering a building is enough for you to be identified. This eliminated the need for officers to manually track people. In addition to video recording, mobile phone numbers were recorded at events, making it much easier to establish identities. The main focus was on activists — not those just standing in the crowd, but those giving speeches, shouting slogans, or gathering people around them.

    The focus was on activists — not those just standing in the crowd, but those giving speeches, shouting slogans, or gathering people around them

From what I know, dossiers were compiled on these people. There were a huge number of them — I can’t give an exact figure. This was handled by the OOU, which houses the entire database fed by the UZKS. Documents also came in from the Centers for Countering Extremism (CPE). In other words, identifying specific individuals wasn’t fully the work of UZKS — the routine work mainly fell to the Interior Ministry units. It’s a large staff.

Everyone was accounted for — all the faces identified. Operational filming was conducted at every rally. These recordings were then analyzed to single out activists. From there, everything followed a well-established procedure. Before subsequent actions, CPE officers would visit these people, conduct preventive talks, and issue warnings. In reality, far more people were affected and registered than is generally assumed. Additionally, anyone writing to activists in prison automatically entered the information systems without exception, because those convicted under “terrorist” or “extremist” articles were also under surveillance while in detention.

“For everyone in the FSB, the war came as a surprise”

After the “Bolotnaya cases” and Crimea, seeing worsening relations within the team and widespread lack of decorum, I decided not to extend my contract — to leave when it expired: July 31, 2015. I didn’t stay until retirement. Three or four months before leaving, I submitted my report stating that I would not renew the contract.

About a month before my service ended, I had an episode at work: I felt dizzy and couldn’t stand up. An ambulance took me away. Later, at the Guta Clinic private medical center and the Central Military Medical Commission (CVVK), I was diagnosed with Ménière’s disease. I am deaf in my left ear, and sometimes I experience dizziness.

After officially leaving, I went through the CVVK (which is allowed within a year after leaving), received a medical report, and submitted a request to Bortnikov to have the reason for my departure revised — not “voluntary resignation,” but “due to illness.” The report clearly stated that the disease had developed during my service. Still, the request was denied. I was called in to Priboy to speak with the legal counsel, Alla Sosnitskaya, if I recall correctly (she was appointed at the initiative of Churubrov, the former head of the Administrative Service). She told me bluntly: “We’re not revising anything. You left – and that's it. You’re not getting anything.” I didn’t pursue legal action.

I still keep in touch with several colleagues across various departments. The decent ones share my views. For everyone, the war was unexpected. Even Matsulevich, who participated in the events in Donbas and was close to various mercenary groups, was taken aback. So I can say with confidence: some employees were opposed. But inside the system, you cannot influence anything. Your choice is either to take off your uniform and leave — which probably isn’t the worst choice — or stay and follow orders. People were against it, but they couldn’t oppose anything.

    I hardly ever met true patriots. There’s a twisted kind of love for the Motherland

I hardly ever met true patriots. There’s a twisted kind of love for the Motherland. When someone says, “yes, I love my country, I know corruption is bad, but I have a family to feed,” is that really love for your country? I doubt it. There are many people who want to come off as honest patriots, but they aren’t. You might be surprised, but with some reservations, I would count someone like Girkin as a patriot. His line of work didn’t allow him to make money: he didn’t oversee banks or businessmen. His focus was extremists, terrorists, radical Islamists. You don’t earn much in that environment — it’s dirty work. And if you do it, you do it more out of conviction, out of some form of love for the Motherland. But love, like truth, is different for everyone.

“I had a criminal case opened against me in Russia”

In August 2021, I left Russia, because I understood the situation wouldn’t improve and that things were moving toward the tightening of restrictions and the curtailing of freedoms. I had some money saved for a house, and my wife and I were considering settling in another country. We traveled a lot — we were in Asia, Cambodia, and eventually ended up in Cyprus.

In 2022, I learned that my house in Russia was being searched and that a criminal case had been opened against me on charges of robbery. This goes back quite a ways. I have a friend, Pyotr Kapralov, who co-founded a company called LLC Khrom that produces industrial gases in the Vladimir Region. This company supplies xenon under government contracts to defense enterprises, including Information Satellite SystemsJSC, Mechanical Engineering Design Bureau Fakel, and the corporation VNIIEM.

In 2019, Pyotr had a conflict with his business partner, Mikhail Savinov. Savinov wanted to buy out Kapralov’s share at a minimal price — just 7 million rubles, a third of the charter capital — while the value of the gas stored in the company’s warehouses alone was estimated in the hundreds of millions. Pyotr simply took part of the gas from the warehouse in cylinders, thinking he could negotiate with Savinov afterward. But Savinov used his “connections” in the Vladimir Region, “motivated” them with money, and succeeded in opening a criminal case under the article for robbery. But how can you rob yourself? Pyotr was the owner. At most, he could have been accused of abusing his authority.

Then members of the LDPR party got involved on Savinov’s side. I asked my former friend Roman Matsulevich (who had organized mercenary trips to Donbas) to help Pyotr with a lawyer. Instead, he recommended a lawyer with an astronomical fee and suggested “resolving” the situation through his contacts in the LDPR and the governor of the Vladimir Region.

Formally, I became involved in this case because I was advising Pyotr and, via some messenger apps, allegedly managing the removal of the gas. In reality, I only received a single call from the team that was moving the gas. They found weapons at the warehouse alongside the cylinders and asked what to do. I advised them to call the police.

I am now wanted in Russia. Pyotr also left the country, but he was detained in Spain, and his extradition is currently being considered. In Russia, three members of the team who were simply transporting the gas on the owner’s orders were convicted, receiving prison sentences of 4 to 8 years. The gas itself is still missing.

Since then, I’ve received various threats multiple times. In Cyprus, a local criminal contacted me by phone. I was sent photos of my house. And later, attempts were made to track my location using phishing links.

Now I have a choice: either stay quiet or do something to fight back against the system — the system that refused to compensate me for my illness and then used its corrupt channels to block my return to Russia. I don’t blame specific people; I blame the system. And I want to show how things could have been done differently inside Russia in order to make a real difference. As for whether they kill me...at this point, what does it matter? After this interview, I’ll definitely be called a traitor. But I don’t see it that way. I swore an oath to the Russian Federation, not to Mr. Putin. And when I see what is happening to my country today, I believe I am still being true to that oath.

Read more...

Историчар Марк Солоњин: "У Русији је на власти симбиоза чекиста и бандита" (2016). Укључите превод на енглески језик!

Да би укључили превод на енглески језик: Settings -> Audio track -> English (US).

Read more...

Joy division / New Order - "Ceremony" (cover)

Read more...

За-Против

За класични либерални капитализам у економији - невидљива рука тржишта, против класичног социјализма. За минимално мешање државе у економију, која у суштини треба да има само неколико сфера под својом контролом - војска, полиција, основна здравствена заштита, основно образовање и која треба да прати спровођење поштених правила на слободном тржишту. За аустријску економску школу, Лудвиг фон Мизес, Фридрих Хајек, против Маркса, Енгелса, Кејнза.

За класични либерализам у социјалној политици, против спречавања слобода и наметања правила живљења од стране државе. За индвидуализам, против било ког облика стада. Против диктата "воук" културе у друштву.

За умерени глобализам, против политике затварања. За Евролиге у свим спортовима са ограничењем да клуб може да има највише два странца.

За класичне западне вредности, против "руског" или "кинеског" света.

За стриктно поштовање међународног права, против права јачег. За - Косово је Србија, Донбас и Крим су Украјина.

За Израел, иако није идеална држава, против постојања државе Палестине, јер бих пре одабрао да живим у Тел Авиву или Бер Шеви, него у Гази или на Западној Обали. Свако стварање државе Палестине пре или касније доводи до тога да на власт долазе групе и покрети као што је Хамас. Такође имам познанике Јевреје са којима сам у добрим односима, Палестинце не познајем.

За чланство Србије у Европској Унији из прагматичних разлога, то јест због склоности Срба ка источним скретањима, која су јој донела само проблеме и губитке. У Европској Унији се понашати као на пример Данска, Шведска, Финска, то јест не правити проблеме, а у основи следити политику већих европских држава.

Црвена Звезда или Партизан? Ни једно, ни друго, за - Раднички из Крагујевца. Када играју Звезда и Партизан, навијам за Звезду, мада без икакве страсти.

За "вештачку интелигенцију" која то није, само се тако назива. Права вештачка интелигенција никада неће постојати, јер човек не може да направи машину/програм, који имају свест.

Државе за пример - Исланд, Шведска, Финска. Државе за непример - Русија, Кина, Северна Кореја, Иран.

Read more...

Шта ми је дао живот у Русији?

- Дао ми је сина Саву

- Научио сам руски језик сам без школе, курсева и учитеља. Иначе, на исти начин сам научио и енглески језик

- Путовао сам мало по централној Русији, Москва, Подмосковље, Калуга, Сергијев Посад, Дивјејево, Муром, као и по северо-западу, Санкт Петербург, Виборг, Сортавала...

- Живео сам у два највећа руска града Москви и Санкт Петербургу, које сам прилично добро упознао

- Упознао сам и живот руске провинције док сам неколико година живео на северу калужске области у варошици Белоусово код Обњинска

- Упознао сам руски народ и историју Русије о којима нисам имао појма и сазнао сам истину која нема никакве везе са оним што се о Русима и Русији прича у Србији

- Сазнао сам истину о Путину и његовој власти

- Напустио сам православље и прешао у хришћанство

- Сарађивао сам око годину дана са ФСБ

Read more...

Simon & Garfunkel - "Mrs. Robinson" (cover)

Read more...

Руски астрофизичар Николај Козирјев и његова теорија времена (први пут на српском језику)

Николај Козирјев је био руски астрофизичар. Имам књигу од 791 странице која представља зборник радова посвећених његовом делу. Наравно да нисам превео целу књигу, већ само изабране делове и то уз помоћ Гугл преводиоца да би ишло брже. Има људи у Србији који су чули за Николаја Козирјева, али се мало зна о његовом научном раду. Ево први пут на српском језику мало дубљи, сублимирани поглед на његово дело. У тексту сигурно има преводилачких грешака, алу ћу се потрудити да их исправим у будућности колико будем могао и знао.

ОСНОВЕ

АТОМНОСТ ВРЕМЕНА И ТРАЈАЊЕ

О АКТИВНИМ СВОЈСТВИМА ВРЕМЕНА У ЖИВИМ ОРГАНИЗМИМА

КОЗИРЈЕВЉЕВА КОСМОЛОГИЈА У СВЕТЛУ ХРИШЋАНСКОГ УЧЕЊА О СТВАРАЊУ

КРИТИКА И ПОТВРДА

УСАМЉЕНОСТ

ЗНАЧАЈ КОЗИРЈЕВА

ОСНОВЕ

Концепт „времена“ није довољно развијен од стране савремене науке. За физику, то је позадина на којој се одвијају догађаји, једна од координата „простор-времена“.

Поред својих квалитативних карактеристика — непоновљивости и неповратности — време је препознато по свом једином својству: може се мерити у интервалима. Савремена физика узима у обзир интуитивно очигледан правац времена од узрока до последице само статистички, вођена другим законом термодинамике, чија је неизбежна последица изједначавање енергетских потенцијала, раст ентропије и топлотна смрт Универзума.

Другачији приступ је развио руски астрофизичар Н. А. Козирјев (1908–1983). Према Козирјеву, време није позадина, већ природна појава, директан учесник у догађајима. То је ток који обухвата свет кроз који се могу преносити сигнали, који може енергизовати процесе. Проток времена карактерише универзална константа c2 са димензијом брзине, где се c2 разликује од брзине светлости c1. Једноставно речено, c2 се може назвати брзином трансформације узрока у последице. Према Н. А. Козирјеву, c2 = 7 × 105 m/s. У одређеним деловима тока времена (током интеракције са „унапређеним“ процесима и појавама), брзина c2 и „густина“ тока могу се променити (бити искривљене).

У публикацијама из 1947–1948, Н. А. Козирјев је показао да се за неке звезде луминозност не може објаснити на основу модерних концепата извора енергије. Генерализујући, закључио је да за мања тела – планете и њихове сателите – ток времена такође може бити извор енергије. Овај закључак му је помогао да посматра вулканску ерупцију на Месецу 1958. године, који се до тада сматрао потпуно мртвим телом. Касније је америчка беспилотна свемирска станица Војаџер открила вулкане на Јупитеровом месецу Ио.

***

У својим најновијим радовима, Николај Александрович говори о доказу стварности простора Минковског. Можда оно што торзиона вага региструје јесте закривљеност простор-времена – Ајнштајнов етар. Можда је, да би се регистровала закривљеност Ајнштајновог етра, неопходан медијум – гас, ваздух. То је Козирјевљева загонетка коју треба решити.

Торзиона вага региструје диференцијалну разлику између уравнотежених сила.

Величина привлачних сила између космичких објеката – планета, звезда, галаксија – једнака је стотинама милиона тона, али постоји једва приметна разлика између позитивних и негативних сила, која произилази из закривљености простор-времена: неравнотежа износи хиљадите делове милиграма. Управо ту неравнотежу региструје торзиона вага.

Којом брзином се сила шири? F = –F брзином светлости? Или бесконачном брзином? Из перспективе времена, цео Универзум је само материјална тачка, а сила у њој се појављује само једном, за цео Универзум. Према Козирјеву, време се не шири, већ се појављује истовремено кроз цео Универзум, и његово нарушено својство ће се стога манифестовати свуда, почевши од тачке нарушавања.

Математички, у СТР (Специјалној Теорији Релативности), ово „нарушено својство“ се компензује коришћењем Лоренцових трансформација. Сила дејства и сила реакције су пар повезаних сила. Једнакост F = –F може важити само када је F = 0. Лева и десна страна једначине садрже величине различите природе - силу дејства и силу реакције. Одакле долази неравнотежа коју региструје Козирјевљева стрелица? Логично је претпоставити да је ово физичка реализација феномена који је математички описан коришћењем Лоренцових трансформација.

Најтежа ствар у физици је разумевање физичког значења.

Природа ових сила остаје да се разуме. Астрологија је настала из векова посматрања и акумулације чињеница од стране најпажљивијих представника човечанства. Несумњиво, ако у природи постоји неравнотежа космичких сила и може се забележити помоћу Козирјевог једноставног уређаја, онда те силе делују на биљни и животињски свет као високо осетљиве објекте, као и на свет и понашање људи. Замислите да, уместо Козирјевог уређаја, људско срце или мозак падну у поље сила које се снимају... Ово није поље неких магичних сила, већ поље (просторна расподела) природних механичких деформација. Ове последње могу изазвати једноставну промену расположења, пукнуће капилара или послужити као окидач за веома озбиљне промене у телу...

У каснијим Козирјевљевим радовима, термини „временско зрачење“ и „временска апсорпција“ појављују се без икаквог очигледног образложења... Сви као да заборављају на силе које је он открио, а о њиховој природи се не расправља. Силе су само последица; време је узрок.

И тако почиње легенда о КОЗИРЈЕВЉЕВИМ НАДСВЕТЛОСНИМ ЗРАЦИМА...

„На крају крајева, време се не шири, већ се појављује истовремено кроз цео Универзум, и његова нарушена својства ће се стога манифестовати свуда одједном“, пише Козирјев В. Е. Жвирблису.

Пажљиво прочитајте његова дела. Активна својства времена о којима Козирјев говори повезана су са „протоком времена“ – неједнакошћу прошлости и будућности.

***

Козирјев каже да је, из временске перспективе, цео Универзум величине тачке и да ми једноставно региструјемо процес који се одвија широм Универзума, а не пренос сигнала. Сугеришем да такав процес, уједначен широм Универзума, може бити само промена ентропије – универзална термодинамичка функција која је или нула или константна за цео Универзум. Промена ентропије не може се десити само у једном региону Универзума, а да се истовремено не промени у другима. „То јест, широм целог Универзума, а и даље НУЛА.“ „Дакле, кажеш да је то као једно уже – где год да га повучеш, оно се истеже свуда... и брзина деформације...“

„И нешто овде није у реду...“

„Да, вишедимензионални интеграл по контури за цео Универзум подсећа на Гибсов закон“, кажем, позивајући се на знање које сам управо стекао из хемије. „Ентропија система, који тежи равнотежи, мења се у неколико фаза. Где год да почнеш интеграцију, увек ћеш добити НУЛУ.“

Козирјев наставља своје размишљање: „Други закон термодинамике је у реду за парну локомотиву, али у Универзуму функционишу потпуно другачији процеси – у Универзуму, животни процеси се супротстављају нормалном току распада система.

Ко је био Сади Карно? Само драгунски официр, дечак мало старији од вас, а није био ни студент физике пете године... С. Карно није ни схватио како да математички опише парну машину. То је био Р. Џ. Е. Клаузијус. За њега је ентропија једноставно показатељ да ако се фрижидер прегреје, парна машина ће престати да ради. Карноов циклус је опис рада парне машине, али је написан тако компетентно да се и данас користи.“ „Па, у реду, ако ваша торзиона вага није сензор ентропије, шта онда заправо региструјемо њоме ако не ентропију?“

„Јесам ли рекао да није ентропија? Ентропија постоји, али мора бити другачије изражена, као што сам рекао, када се примењује на цео Универзум; она такође мора описивати животне процесе који се супротстављају нормалном току уништења система.“

„Концепти 'пре' и 'после' заснивају се на узрочно-последичној вези. Горња граница за прелаз из узрока у последицу се генерално сматра једнаком брзини светлости у вакууму. На космичким удаљеностима, подела на 'пре' и 'после' или 'раније' и 'касније' није универзална и не функционише у неким случајевима. Увођење Лоренцове трансформације елиминише ову контрадикцију. „Па, шта није у реду са статистичком интерпретацијом ентропије?“ Козирјев се смеје: „Зато што је натерала Лудвига Болцмана да се обеси?“

„Стварно?!“

„Да. И сина Циолковског такође.“ Обојица су се, након размишљања о безнадежној топлотној смрти Универзума, обесили...

А Циолковски је касније створио читаву космичку филозофију — као да је желео да докаже свом сину да је Универзум бесмртан...

Зар ниси читао његов „Монизам Универзума“? Пронађи га и прочитај. Имаш још много тога да прочиташ: Вернадског, Шардена и море, море фикције...

„И потребан ти је, буквално данас, нови сензор, торзиона вага — превише је спора и инертна, и не може свако да је користи. Потребан ти је сензор попут Поповљевог кохерера. Једноставно ДА-НЕ, и звоно звони.“ Синоћ сам размишљао о томе како, иако се радио-посматрања спроводе деценијама, ниједан радио-телескоп није примио сигнале од ванземаљских цивилизација. То је зато што они једноставно немају радио. Имају музику која свира широм универзума на том истом каналу који си ми показао.“

„Не сумњам да је управо то“, рекао је и одједном почео да се смеје.

„Сада само треба да почнем да тражим ванземаљске цивилизације користећи торзиону вагу. Колико би буке било... Онда би ме дефинитивно послали у психијатријску болницу.“

И ето га, Козирјевљева метода за проналажење решења је функционисала у мојој глави, права линија је лежала између веома удаљених тачака:

„Николају Александровичу! Морамо да тражимо сензор у БУЦИ!“

„Зашто у буци, и какве то везе има са буком, и о каквој буци говоримо?“ „У буци вакуумских цеви, у буци метала, полупроводника, у вакууму — уопште, где год је ентропија дефинисана као статистичка функција — што више степени слободе, то боље...

Соларна активност — вулкани на Камчатки — вулкани на Месецу — и бука — све су то карике у једном ланцу, све повезано једним ужетом. То су карике у ентропији Универзума... и негде тамо постоје ти процеси које називате животним процесима... и пошто је интеграл дуж контуре и даље нула, тако их је тешко открити...“

Козирјев је тада написао: „Упорна, наследна асиметрија организама не може бити случајна. Очигледно је да је то последица закона природе, у којима се асиметрија манифестује због правца времена. Асиметрија организама можда није само пасивна последица ових закона, већ и посебан уређај за побољшање животних процеса кроз проток времена.“

Асиметрија планета, биолошких структура, живота и интелигенције је очигледна. Много рада је данас посвећено овој теми. Много пре К.Е. Шенона, Козирјев је тражио и предвидео откриће на звезданом небу онога што се данас назива негентропијом. Клод Шенон је изузетно занимљив, као и Болцман. Болцман тврди неизбежност топлотне смрти универзума. Николај Александрович и Клод Шенон тврде могућност топлотне бесмртности универзума.

Нећу крити чињеницу да сам, чим сам упознао Николаја Александровича, готово одмах питао: да ли је могућ обрнути ток времена? Одговор је био потврдан. А онда, не слушајући даље резоновање, пожурио бих, попут Черноброва, да пишем филозофске чланке, конструишем нове законе, али ме је Козирјев зауставио: „Свет у коме је ток времена супротан нашем, под условом да делују исте силе, мора бити еквивалентан нашем свету одраженом у огледалу.“

Нико неће порећи да је наш свет асиметричан. За оне који се не слажу, предлажем да једноставно погледате своје руке. Како пишете, једете, радите? Потребни су вам још доказа о асиметрији? Пажљиво погледајте свет и лако ћете то сами видети... Николај Александрович Козирјев ми је први скренуо пажњу на ово када је описао своју асиметричну, или каузалну, механику.

У овом свету, Човек је сложен, асиметричан ентитет. Његов стварни део је сама особа: шта може да уради и шта може да уради сам, својим рукама, својим умом — а његов имагинарни део су његове околности: његова околина, пријатељи, финансијска ситуација, здравље, способност да створи мишљење о себи...

Стварни део се односи на оно што је повезано са унутрашњим светом особе. Имагинарни део се односи на оно што је повезује са земаљским, стварним светом — моћ, новац, богатство, везе...

Ако све ово погледамо из перспективе такве „сложене анализе“, сам Козирјев је био човек са гигантским стварним делом и мало га је занимао имагинарни део.

Густина времена. Овако је Козирјев описао степен активности времена. Ово је најважнији концепт у Теорији времена. Треба одмах напоменути да Николај Александрович никада није покушао да уведе јединицу мере за густину времена. Изгледа да се густина времена не може мерити никаквим нумеричким терминима. Процена креативне активности не би требало да се сведе на „интензитет“ или „снагу“, већ би требало да буде свеобухватнија. Требало би да буде не само квантитативна већ и квалитативна карактеристика. Фигуративно речено, густина времена је „боја и укус“ времена. Да би се описала карактеристика активности времена (густина), потребан је развој посебног дескриптивног апарата. Време није ни скалар, ни вектор, ни тензорско поље, и говорити о његовој просторној расподели је бесмислено. То је фундаментална разлика између Козирјевљевог концепта и концепата „биопоља“, који постулирају присуство одређених „суптилних“ супстанци, иако нефизичке природе, локализованих у простору. По мом мишљењу, густину времена треба разматрати у односу на систем узрочно повезаних процеса, без обзира на њихов просторни положај. Питање расподеле густине времена у времену може се поставити, али опет, у односу на систем процеса, а не на регион простора.

Интеракција са материјом. Према Козирјеву време, делујући на материју, мења њену структуру, повећавајући њену организацију. Ентропија се смањује, а време се „апсорбује“ (долази до меморисања). Када се структура материје уништи, ентропија се повећава, а време се „зрачи“. Козирјев је ентропију схватао не у уском термодинамичком смислу, већ у уопштеном информативном смислу као меру нереда. Стога је преферирао супротан концепт „неентропије“ или „организације“ од концепта ентропије.

Термини „зрачење“ и „апсорпција времена“, „меморија“ се често доживљавају дословно, као емисија или апсорпција неке супстанце у простор. Као резултат тога, време се погрешно поистовећује са „биопољем“, што отуђује истраживаче који би потенцијално могли да деле и прихвате идеје научника из теорије времена.

У сржи Козирјевог концепта је принцип очувања негентропије у свету као целини. Повећање ентропије у затвореном систему доводи до смањења ентропије на другим местима у свету због активних својстава времена. Николај Александрович је са овим процесом повезивао термине које треба схватити у оперативном, а не дословном смислу (као да постоји нешто што се емитује, транспортује и апсорбује). Не постоји директна аналогија између „зрачења“ времена и емисије унутрашње енергије у простор, на пример, у облику електромагнетних таласа.

Време се не ослобађа у ентропијским процесима, већ учествује у њима. У зависности од природе ових процеса (да ли укључују стварање или уништење), густина времена варира. „Зрачење“ и „апсорпција“ нису ништа више од термина који указују на то да су бројне манифестације активних својстава времена у првом и другом случају супротно усмерене.

Следећа изјава је нешто суптилнија. Не постоји обавезна потреба да време „зрачи“ када се мења организација. Време можда не учествује у процесима повезаним са реструктурирањем материје, тј. могло би се поставити питање да ли је закон очувања негентропије строг као први закон термодинамике у класичној физици или, док делује на глобалном нивоу, дозвољава локална „опуштања“. Можда се постављено питање своди на преиспитивање концепта организације. На пример, процес испаравања и кондензације повезан је са променом ентропије (у термодинамичком смислу). Да ли се организација мења сходно томе или је могуће да организација расте са „формалним“ повећањем ентропије? Да ли се време увек „придружује“ ентропијским процесима или се то дешава само када је неопходна интервенција Креативног Принципа природе (видети раније о постављању циљева). Другим речима, да ли постоји „празно“ испаравање и „празна“ кондензација без „емисије“ и „апсорпције“ времена?

Научник је изнео веома оригиналну хипотезу: извор звездане енергије није ништа друго до време. Према Козирјеву, време, поред пасивног, геометријског својства трајања које се мери сатовима, поседује и активна, односно физичка својства. Захваљујући томе, оно може да интерагује са материјалним системима и да их спречи да уђу у стање равнотеже (на пример, хлађење звезда на температуру околног простора). „Тако“, написао је Н. А. Козирјев, „време се испоставља као феномен природе, а не само четврта димензија која допуњује тродимензионални простор...“

Козирјева теорија сугерише да време, поред трајања, поседује и додатна физичка својства. Оно делује као нека врста лончића који генерише енергију и испуњава Сунце и звезде том енергијом. И захваљујући неисцрпном току времена, цео свет, цео универзум, је заувек снабдевен енергијом.

Приписујући времену способност да утиче на видљиви универзум као целину, Н. А. Козирјев нуди нови оквир за разумевање структуре, еволуције и извора живота у универзуму. Према закону класичне физике (тзв. другом закону термодинамике), сва загрејана тела се хладе и преносе своју топлоту на хладнија тела. Као резултат тога, температура свих тела се постепено изједначава. Примењујући овај закон на цео универзум, мора се говорити о наводно неизбежној топлотној смрти универзума (под условом да се његово ширење не зауставља и да га не замени контракција).

Али астрофизичка посматрања спроведена током протеклих век и по нису открила ни најмањи знак топлотне смрти универзума. Чинило би се да су астрономи требали да посматрају претежно бледеће звездане светове, умируће галаксије. У ствари, светли, бриљантни звездани светови појављују се пред истраживачима свуда у Универзуму. „Звезде се не хладе до равнотеже са околним простором“, приметио је Н. А. Козирјев, „јер ток времена то спречава. То значи да огромне масе звездане материје обрађују време и претварају га у зрачење.

Посматрајући звезде на небу, не видимо манифестацију деструктивних сила Природе, већ манифестацију стваралачких сила које долазе у Свет кроз време... Стога, да бисмо отворили пут другачијој врсти напретка, заснованог на виталним силама Природе, не можемо се ограничити на њихове спонтане манифестације, већ морамо научити да стварамо услове који покрећу њихово деловање. Сада знамо да ће се таква могућност отворити пред нама ако савладамо активна својства времена. Да бисмо то урадили, морамо почети са научним истраживањима која ће нам омогућити да проучавамо ова својства…“

Свет око нас стално доживљава широк спектар, понекад прилично запањујућих, феномена. Стога, физика као наука о законима кретања и природним феноменима никада не може бити потпуна. Исто тако, не може бити ограничења развоју астрофизике, која проучава разноликост физичких феномена у Универзуму. И била би велика грешка мислити да су главна фундаментална открића у астрономији већ направљена, да истраживачи Универзума немају широке перспективе пред собом.

Напротив, астрофизика тек почиње да добија замах. Н. А. Козирјев је такође писао о томе: „Када се отворе нови и широки путеви истраживања природе, најважнији резултат није оно што се може предвидети, већ оно неочекивано, на које ће се сигурно наићи на тим новим путевима. Ова неочекиваност биће право благо космоса, које ће обогатити човечанство и дати му нову снагу и могућности. Ова блага чекају истраживаче.“

АТОМНОСТ ВРЕМЕНА И ТРАЈАЊЕ

Идеје о атомичности (дискретности) времена изражавали су у античко доба грчки и индијски филозофи. Тако је идеју о недељивим атомима времена изразио Платонов ученик Ксенократ (395–314. п. н. е.). У 12. веку, ову идеју је преузео Мајмонид (Мојсије бен Мајмон, 1155–1204), који је поделио 1 сат на 60 минута, а затим поновио дељење десет пута да би добио трајање атома времена (као 1/6010 h или 0,6 x 10–14 s).

Пошто се тада (и још увек се) веровало да време тече линеарно и усмерено – од прошлости кроз садашњост ка будућности – фрагментација времена на атоме означавала је концепт тренутака бића и небића. Превазилажење тренутака непостојања од стране природе и човека могуће је под претпоставком да све што постоји има тенденцију ка самоодржању, али самоодржање је прерогатив Бога. Овај став је заступао Декарт (1596–1650), који је прихватио идеју о атомичности времена.

Расправе о тренуцима непостојања губе смисао ако се време рађа у дубинама материје, а материја, у облику тела и проширених средстава, заузима огромне запремине простора. Можда говоримо о појединачним нуклеонима, у којима се време појављује на најкраће тренутке, али нуклеони не постоје ван времена због свог окружења, које у суштини чини цео Универзум.

Време није линеарно; оно је волуметријско, оно је просторно. Линеарност времена је наше готово априорно разумевање њега као тока који нас носи из опипљиве садашњости у непознату будућност. Вероватно би било интуитивније замислити време не као ток, већ као лавину, иако концепти „тока“ и „лавине“ претпостављају време као супстанцу. Међутим, време није супстанцијално. Оно представља привид форме, али, као што је раније напоменуто, није форма, већ узрок који одржава кретање у Универзуму и спречава његову топлотну смрт.

Волуметријско време је такође усмерено, попут имагинарног линеарног времена. Кванти времена се рађају, а затим одмах нестају; они се не васкршавају, већ се рађају изнова и изнова. Ово ствара усмереност времена, а ова усмереност ствара утисак линеарности и трајања. И. Њутн је идентификовао концепте „времена“ и „трајања“. Ако прихватимо хипотезу да време генерише супстанца која заузима запремину, онда Њутнови концепти морају бити раздвојени. Међутим, хипотеза о природном времену нас не обавезује да напустимо познате и погодне појмове времена и трајања. Концепти трајања и протока времена произилазе из праксе коришћења сатова за мерење временских интервала, као и из устаљених појмова о времену као мери кретања и мери трајања појава и процеса. Приликом мерења времена, сам овај концепт је конвенционалан; трајање се директно мери у неопходним границама, дефинисаним као временски интервал. Генерално, термини су испреплетени. Како се може не препознати еквивалентност оба концепта?

За мерење времена користе се периодичне појаве и осцилаторни процеси; уз њихово учешће процењују се временски интервали различитог трајања. Дужи временски периоди се мере коришћењем кретања Земље: њене ротације око своје осе и њеног орбиталног кретања око Сунца (дани, године). Усавршавање метода мерења времена представља потрагу за апсолутним временом, па је корисно укратко се упознати са техникама мерења.

Кретање Земље у свемиру се проучава кроз астрономска посматрања. Право кретање се лакше разуме описивањем привидних појава, па ћемо користити одговарајућу терминологију. Дакле, звездани дан је временски интервал између два узастопна проласка пролећне равнодневице кроз меридијан на његовој горњој кулминацији. Јединица времена, секунда, дефинисана је као 1/86.400 део звезданог дана. Дефинисање секунде као одговарајућег дела соларног дана је много сложеније, па се секунда звезданог времена користи као јединица времена. Подела дана на делове врши се помоћу сата, који прати време између посматрања. Грешка у мерењу дужине звезданог дана настаје због неравномерне ротације Земље, што је Њутн сумњао, али је коначно утврђено средином прошлог века.

Временски интервал између два узастопна проласка Сунца кроз пролећну равнодневицу назива се тропска година. Међутим, тропске године нису једнаке дужине, првенствено због феномена прецесије, односно претхода равнодневицама, пошто се пролећна равнодневица помера дуж еклиптике супротно од кретања Сунца. Наравно, прецесија такође утиче на дужину звезданог дана, али много мање него неравномерна ротација Земље. Штавише, прецесију је лакше узети у обзир, што дефиницију секунде кроз концепт тропске године чини тачнијом него кроз концепт звезданог дана, али сложенијом, иако неопходном приликом израчунавања ефемерида. Од 1960. године, ефемеридно време — униформно време Њутнове механике, које се појављује у диференцијалним једначинама свих гравитационих теорија тела Сунчевог система — користи се у састављању астрономских годишњака који садрже ефемериде. Успостављањем ефемеридног времена, наука се теоретски приближила коришћењу „апсолутног времена“, одржавајући униформни ток током векова. Практично се приближила „идеалу униформности“ изумом атомског сата.

Атомски фреквентни стандарди постали су основа за бројање времена. Ови стандарди су одређени процесима који се одвијају у атомима материје, још увек у најудаљенијим љускама атома, које се састоје од електрона. Ово се односи на емисију енергије атома у светлосним и радио-таласним опсезима. Атом емитује спектралне линије, које формирају низове који заузимају строго дефинисане положаје у електромагнетном спектру и служе као „пасош“ одређеног хемијског елемента. Свака спектрална линија, у зависности од свог положаја у спектру, одговара одређеној таласној дужини, односно фреквенцији зрачења. Таласна дужина линије такође одређује њену боју. Генерално, линије нису монохроматске; Оне имају ширину која покрива одређени фреквентни опсег.

Стога се при избору спектралних линија као „фреквентног стандарда“ бирају најуже линије, као што су оне које се налазе, на пример, у спектралним линијама атома рубидијума и цезијума. Штавише, дизајн атомског сата укључује употребу јаког електромагнета за раздвајање спектралне линије и добијање њене фине структуре. Компоненте фине структуре представљају скоро монохроматско зрачење одређене фреквенције. Раздвојене спектралне линије атома водоника показују посебно фину структуру. Водонични сатови су изграђени на овој особини, али су раније конструисани атомски сатови цезијума.

Цезијум је елемент сличан водонику (са једним спољашњим валентним електроном), због чега његове спектралне линије показују фину структуру неопходну за стварање високопрецизних сатова коришћењем атомског фреквентног стандарда. Јединица времена, секунда, такође је дефинисана на основу овог стандарда, утврђеног у складу са ефемеридном секундом.

Међународна јединица времена, секунда, има трајање од „9192631770 периода, што одговара резонантној фреквенцији квантног прелаза између (F = 4, M = 0) и (F = 3, M = 0) нивоа хиперфине структуре основног стања 2S1/2 атома цезијума 183Cs на нивоу мора“. Формулација коју је усвојила XIII Генерална конференција о теговима и мерама 1985. године представљена је овде. Сада је јединица времена успостављена у вези са физичким феноменима квантних прелаза између енергетских нивоа молекула и атома, а не са дневним и орбиталним кретањима Земље. Грешка атомског стандарда одређена је ширином изабране спектралне линије. Пошто ширина линије зависи од притиска, индикација „на нивоу мора“ је разумљива. Код постојећих атомских сатова са цезијумом, грешка фреквенције је приближно 2 Hz (периоди); релативна грешка је 2 x 10–10. Мерење времена на основу атомских феномена показало се као потпуно природно и врши се са највећом тачношћу. Ово индиректно потврђује предложену хипотезу која повезује саму природу времена са субатомским процесима.

***

Н. А. Козирјев је био у праву да време игра водећу улогу у стварању енергије унутар звезда, планета и њихових сателита.

Н. А. Козирјев је такође био у праву да термонуклеарне реакције нису извор енергије за Сунце и звезде, иако је извор ипак нуклеаран. Време не врши рад унутар звезда; оно не производи енергију, али, будући да је узрок кретања, усмерава формирање нуклеарног силовог поља, што на крају доводи до стварања енергије у количини довољној да покрије енергетски утрошак звезде (Сунца).

Дакле, обе тврдње Козирјевљеве теорије времена, које чине суштину теорије, су потврђене, иако не у потпуности. Главна поента је да је потврђена фундаментална идеја: време и енергија су физички повезани. Козирјевљевој теорији, фрагментарно представљеној у његовој књизи „Каузална механика“, недостајала је свака стварна кохерентност.

Могла се назвати „теоријом времена“ само у релативном смислу, како би се истакла главна идеја књиге. Непотпуност теорије изражена је у недостатку доследног излагања, фундаменталних формулација и дефиниција у вези са временом.

Аутор није чак ни дефинисао сопствени концепт времена, нити је изразио конкретан став према било ком постојећем концепту.

Н.А. Козирјев је наставио да проучава проблем времена, посвећујући му готово сву своју креативну енергију. Спроводио је лабораторијске експерименте за проучавање неповратних процеса, вршио астрономска посматрања, програмирао их и упоређивао, и изводио закључке на основу сопствених предвиђања. Пратећи Ајнштајнову методологију, Козирјев је, када је било потребно, износио различите постулате како би добио предвидљив резултат. Пре свега, постулирао је да небеска тела не само да апсорбују време (и претварају га у енергију), већ га и емитују. Временска емисија се јавља током посебно бурног ослобађања енергије (вулканизам на планетама, експлозије на звездама и другим објектима).

Козирјев је почео да посвећује посебну пажњу процесу временске емисије. Уз учешће инжењера В.В. Насонова, пронашао је ефикасан метод за снимање „временских токова“ са космичких објеката.

Приликом тумачења астрономских посматрања, Н. А. Козирјев је увео постулат да се временско зрачење тренутно шири кроз простор. Да би ускладио тренутно ширење са Ајнштајновом теоријом релативности, Козирјев је постулирао нематеријалност „временског сигнала“. Козирјев није објаснио како „нематеријални сигнал“ утиче на сензор инсталиран у фокусу рефлекторског телескопа за снимање временског зрачења. У принципу, објашњење се може пронаћи коришћењем временског парадокса у теорији релативности: када систем у покрету достигне брзину светлости, време нестаје, а затим се поново појављује када брзина постане мања од брзине светлости. Слична трансформација важи и за нематеријални сигнал који се шири бесконачном брзином: при сусрету са Земљином атмосфером долази до успоравања и смањења брзине, а сигнал се материјализује и постаје погодан за снимање.

Наравно, све је то нереално. Међутим, постулирањем жељених резултата астрономских посматрања, Н. А. Козирјев је дошао до доказа о стварности (?) четвородимензионалног света Минковског. Овај „доказ“ је представљен у једном од последњих чланака Н. А. Козирјева. Заснован је на неадекватном тумачењу запажања и на неоправданим постулатима о простирању „временских информација“. То је резултат губитка фокуса у истраживању. Козирјевљева „Теорија времена“ остаје недовршена.

***

Концепт „токова“ није нов ни у природним наукама ни у филозофији. Могу се пронаћи, ако се жели, у ставовима И. Њутна о времену, где „само време и по својој природи тече...“. У свом раду из 1853. године, Б. Риман је показао „да ток... у 'велики универзум' кроз сваку честицу... може произвести привлачан ефекат...“ К. Пирсон је сугерисао да... „примарна супстанца је течна, неротирајућа средина, а атоми или елементи материје су токови те супстанце. Одакле ови токови долазе у тродимензионалном простору не може се рећи; у могућности разумевања физичког универзума, теорија је ограничена на њихово постојање. Можда је њихов појава повезана са простором више димензије од наше, али ми о томе ништа не знамо; имамо посла само са токовима у нашу околину, са токовима..., које смо предложили да назовемо материјом“. И, наравно, термин „ток времена“ се сасвим јасно чује у делима Н. А. Козирјева, где је аутор увео нови „активни“ ентитет у динамички опис света, онај који се не поклапа ни са материјом, ни са пољем, ни са простором у њиховом уобичајеном схватању.

Сам аутор, називајући овај ентитет „током времена“, никада га није повезивао ни са једним филозофским концептом. Међутим, његови тумачи генерално класификују ставове Н. А. Козирјева као супстанцијалне. Заиста, Н. А. Козирјев је описао нови ентитет јасно „супстанцијалним“ терминима: „време је грандиозан ток који обухвата све материјалне процесе у Универзуму, а сви процеси који се одвијају у тим системима су извори који хране овај општи ток“. Аутор пише о интензитету или густини овог тока, његовој енергији, зрачењу, или апсорпцији, праволинијскости његовог простирања, рефлексији од препрека, или апсорпцији од стране материје. Према Н. А. Козирјеву, време „тече у систем кроз узрок и последицу“ и ствара утисак да је „увучено узроком и, обрнуто, кондензује се на месту последице“ и показује да се „у сваком природном процесу оно може трошити или формирати“. Козирјев ток поседује прилично егзотична својства: преноси енергију, али не преноси импулс, „не шири се, већ се појављује“, „трансформише узроке у последице“ брзином пропорционалном производу брзине светлости и константе атомске фине структуре.

У концепту Н. А. Козирјева може се разликовати неколико комплементарних аспеката:

– тврдња о отворености Универзума у ​​односу на енергију „тока времена“, услед чега је овај ток један од извора енергије астрономских тела и разлог за непоштовање другог закона термодинамике на скали Универзума

- тврдња о протоку као некој врсти „носиоца“ неопходног за „трансформацију узрока у последице“, тј. Козирјев ток испоставља се као механизам променљивости света

- тврдња о „зрачењу“ или „апсорпцији“ протока било којим неравнотежним процесом и о утицају протока на многа својства тела - модул еластичности, тежину, топлотну проводљивост, густину, отпорност електричној струји, принос електрона у фотоелектричном ефекту, запремину итд.

- тврдња о некласичном утицају протока на ротирајућа тела, сличном сили

- тврдња о преносу информација о садашњим, прошлим и будућим (!) положајима звезданих објеката протоком

Овај рад покушава да конкретизује Козирјевљеве идеје о „протоку времена“ у оквиру метаболичког модела честица који генерише природне референте времена и простора. Представљени покушај није потпуна теорија, већ само прелиминарни нацрт који илуструје могући правац примене ауторових методолошких принципа на путу ка разумевању феномена времена.

О АКТИВНИМ СВОЈСТВИМА ВРЕМЕНА У ЖИВИМ ОРГАНИЗМИМА

Активна својства времена се испитују на примеру његове регулације временске структуре организма, која обухвата временске процесе, њихове ендогене генераторе и механизме субјективног времена. Осцилатори на ћелијском и ткивном нивоу и тајмери ​​физиолошких система делују као акумулатори и појачивачи утицаја астрономског времена, покрећући временске процесе на различитим нивоима организма. Сличности и разлике између својстава времена и временских процеса разматрају се из перспективе информационо-енергетске природе биолошког времена. Анализирају се функције различитих врста временских процеса у формирању ендогеног времена организма, као и улога асиметричних и симетричних временских процеса у „ограничавању деструктивних процеса“.

Идеје Н. А. Козирјева о активном утицају времена на објекте у свету, израженом у супротстављању „разарању организације и производњи ентропије“, као и могућност акумулације слабих утицаја времена у живим организмима, потврђују бројне студије и утврђене концепције у савременој биологији. Потоње штавише, омогућава нам да поставимо хипотезу о природи времена која се огледа у временским процесима живих организама.

1. О ПРИРОДИ ВРЕМЕНА У ЖИВИМ ОРГАНИЗМИМА

Ако постоји активан утицај времена на биолошке системе, оно би очигледно требало да поседује својства слична енергији. Код живих организама, утицај било које енергетске природе (механичке, гравитационе, електромагнетне, светлосне итд.) се перципира као информација о њој. Код вишећелијских организама, најједноставнији информациони код у нервном систему је временски низ нервних импулса (или електричних потенцијала изазваних трансмембранским кретањем јона) и има електро-хемо-фреквентну (-временску) природу. Време је такође укључено у сложеније методе кодирања информација [9, итд.]. Ова више пута доказана чињеница, као и међусобна веза времена са променом информација, омогућавају нам да поставимо хипотезу о његовој информационо-енергетској природи и изразимо то односом:

Т = (Einf + Ed)/m

где је Einf енергија повезана са кодирањем, преносом, фиксирањем информација у меморији или њиховим проналажењем (обрадом); Ed је део енергије који се расипа током обраде информација у топлоту; m је тренутни интензитет метаболизма. Познато је да је, према Ле Шатељеовом принципу, повећање метаболичког интензитета у живом организму праћено повећањем ентропије, док информација делује као негентропија.

2. ВРЕМЕ И ВРЕМЕНСКИ ПРОЦЕСИ

Приликом анализе својстава временских процеса (временских референата, речима И. Њутна) у биосистемима на свим нивоима – од молекуларног до нивоа „организам-окружење“ – приметна је њихова разлика од оних астрономског времена, за које је Н. А. Козирјев дефинисао величину протока времена. Овај парадокс се лако решава ако претпоставимо да супстанцијални ток времена, који прожима све нивое постојања, покреће временске процесе на сваком од њих. Тада време и временски процеси имају заједничку природу, поседујући сличну усмереност и континуитет. Међутим, временски процеси поседују и друга својства, као што су латенција, неравномерност брзине и густине (тј. дискретност), трајање, као и конзистентност као способност каскадног низа временских процеса. Пошто су временски процеси компоненте временске структуре организма, заједно са њиховим ендогеним генераторима и механизмима субјективног времена, претпоставка да их покреће суштински ток времена је у складу са идејом Н. А. Козирјева да време повећава организацију система (у овом случају, временске структуре организма). Код живих организама, временски процеси укључују „стрелицу времена“ онтогенезе са њеном прошлошћу, садашњошћу и будућношћу, суперпониране на њу монофазне процесе (на пример, рођење, пубертет), обележавајући онтогенезу у периоде (ембриогенеза, детињство, адолесценција, итд.); тенденције изражене у монотоној и усмереној промени једног од параметара унутрашњег окружења тела и одржавању његових вредности у одговарајућим границама карактеристичним за дати период (на пример, крвни притисак, ниво калцијума или шећера у крви у детињству и старости); циклуси (деоба ћелија, метаболички, респираторни, репродуктивни, итд.), чији број може одредити трајање периода онтогенезе; ритмови који одржавају оптималан распон вредности параметара у односу на мезор, тј. структурирају информације о њима и тиме се супротстављају расту потрошње енергије и ентропије.

3. О МОГУЋНОСТИ АКУМУЛАЦИЈЕ ВРЕМЕНСКИХ ЕФЕКАТА

Ендогени генератори временских процеса у живом организму могу деловати као „акумулатори“ временских ефеката и „прекидачи“ њихов ток на одређеном структурном нивоу, покрећући одговарајуће временске процесе. То могу бити, на пример, осцилатори јонских канала у мембранама неуронских ћелија, који покрећу спонтано стварање нервних импулса осетљивих на промене прага електричног потенцијала ћелијске мембране у правцу хиперполаризације, pH и/или температуре, и интрацелуларну концентрацију цикличних нуклеотида. Треба напоменути да pH карактерише термодинамичку мобилност протона, тј. ниво слободне енергије. Температура може бити делимично одређена вредношћу Ed, а циклични нуклеотиди обезбеђују акумулацију енергије хемијске везе током процеса фосфорилације. Достизање праговних вредности ових параметара очигледно се може тумачити као одраз акумулације временских ефеката неопходних за покретање одговарајућег временског процеса (у овом случају, низа нервних импулса).

Још један пример таквог временског процеса покренутог временом је добро проучен циркадијални механизам гена сата, активираних код биљака, можданих структура инсеката и кичмењака повезаних са органима вида. Синхронизује рад ендогених генератора темпоралних процеса унутар циркадијалног ритма и прилагођава га спољашњим изворима енергије, пре свега светлости. Међутим, сличан механизам сата се активира и у ћелијама јетре, панкреаса и фибробластима везивног ткива, које су далеко од директног излагања светлости, што омогућава утицај других врста енергије и, могуће, времена. Треба напоменути да је синхронизација темпоралних процеса тела усмерена на акумулирање енергије. На пример, када се особа концентрише на нови текст, синхронизација ритмова електроенцефалограма се примећује у предњим регионима фронталног кортекса симетричних хемисфера мозга, праћена повећањем њихове снаге и претходним накнадним енергетски захтевним процесима препознавања слова, слогова итд., што се манифестује у десинхронизацији и функционалној асиметрији хемисфера.

На нивоу молекуларне структуре протеина, посебно у области интернеуронских контаката (синапси), као и нервног система у целини, можемо говорити о функцији меморије као акумулатора информација (времена). У памћењу, информације о прошлим догађајима су „угашене“, тј. кондензоване због селекције безначајних информација. Време повезано са информацијом је такође кондензовано, означавајући њену локацију на стрелици времена. Очигледно је да су ови процеси неопходни за повећање обима информација у памћењу, што је, попут негентропије, важно за ограничавање раста ентропије у виталним процесима тела. Н. А. Козирјев је писао о сличном утицају времена на „деструктивне процесе“ током старења биолошких система. Хајде да ово детаљније испитамо.

4. ВРЕМЕНСКИ ПРОЦЕСИ И „ОБЕЗБЕЂИВАЊЕ ДЕСТРУКТИВНИХ ПРОЦЕСА (РАСТ ЕНТРОПИЈЕ)“

Однос симетричних и асиметричних временских процеса је очигледно од великог значаја за ограничавање брзине старења. Асиметрични процеси укључују усмерено време онтогенезе (стрела времена), монофазне процесе и тенденције, док се самоидентични ритмови и циклуси сматрају симетричним временским процесима. Потоњи, кроз синхронизацију, имају за циљ одржавање и оптимизацију енергетског потенцијала тела. Стога, њихов поремећај (на пример, поремећај срчаног ритма, циклуса спавања и буђења итд.) доводи до повећаног ризика од патологија и убрзава старење. На то указује кардиореспираторна синхронија, описана као заштитни адаптивни одговор у условима повећаног кисеоничког дуга током напора мишића. Њен циљ је побољшање процеса оксидације у ткивима, тј. одржавање енергетског потенцијала тела. Штавише, у можданим структурама, синхронизација ритмова неуронске импулсне активности и електроенцефалограма се користи као механизам за појачавање и изоловање сигнала од буке и/или одговора на стимулус. Синхронизација и повећање амплитуде респираторних и срчаних ритмова висцерално-васкуларни и дигестивни систем, и повећан метаболизам који се јавља при реаговању на стресоре, такође доприносе повећању енергетског потенцијала тела. Истовремено, сами висцерални системи организују енергетске токове и, активирањем својих рецептора, доприносе оптимизацији обима ендогених информација као негентропије.

Понављање и стереотипна природа реакција датог циклуса, као и његово укупно трајање, указују на нижи енергетски и „временски“ интензитет ових симетричних процеса (као и ритмова) у поређењу са асиметричним. Штавише, скуп временских карактеристика таквог циклуса нервни систем може перципирати као „временски стереотип“ или симбол, што олакшава и убрзава читање информација о временској структури тела (на пример, када одојче препозна електрокардиограм своје мајке). Регулација животног века организма (у складу са геномским програмом) може се постићи не само променом односа асиметричних и симетричних временских процеса у његовој временској структури у различитим периодима живота, већ и повећањем асиметрије асиметричних процеса, пре свега усмереног времена онтогенезе. Његова асиметрија је последица чињенице да се прошло, садашње и будуће време организма, које чини стрелу времена, разликују по својим својствима, количини повезаних информација и нивоу енергије и ентропије, који су максимални за садашњост, а минимални за будућност.

Дакле, својства садашњег времена укључују новост (промену) информације, идентификацију и процену степена њене новости поређењем са информацијама из прошлости које су већ сачуване у меморији, усмерено одвијање информација у времену, карактеристике динамике тока информација и структурирање информација током њихове обраде и уласка у меморију. Особине прошлог времена, повезане са механизмима памћења, укључују релативно одсуство новине у информацијама – меморија складишти већ познате, обрађене информације – и одсуство временског одвијања информација о прошлим догађајима (пре него што се активира механизам подсећања). Будуће време карактерише пројективност и шематизам; мотивација и циљеви играју улогу у временском структурирању информација о будућности; дискретност субјективне, конкретне репрезентације будућности; релативно конкретне информације могу постојати само о циљу и у почетним фазама програма за његово постизање. Информације о будућности укључују процену времена постизања циља као посебан „блок информација“. Програм за будућност се формира у садашњости уз учешће информација ускладиштених у меморији, тј. информација из прошлости. Ове разлике онемогућавају дискусију о огледалској симетрији између прошлости и будућности у односу на садашњост, барем за живе организме. Истовремено, не може се а да се не примети контрадикторна асиметрија „стреле времена“. Дакле, иако прошлост није идентична (асиметрична) будућности, и обе нису идентичне садашњости, прошлост чува неостварене верзије будућности. Штавише, у садашњости се информације из садашњости (нове) и прошлости (укључујући и сачуване верзије будућих програма) комбинују да би се формирао нови програм за будућност; тј. прошлост и садашњост су укључене у будућност, а будућност је укључена у садашњост и прошлост.

Очигледно је да је функционално значење уједињења прошлости и будућности у садашњости одређено чињеницом да високи нивои нестабилности, енергије и ентропије садашњости (због обраде нових информација) чине је енергетским „донором“ за одржавање информационог садржаја прошлости и за стварање будућих временских образаца. Познато је да у старости смањена осетљивост органа вида, слуха и мириса доводи до смањења количине нових егзогених сензорних информација које се перципирају, чија обрада захтева значајну енергију и време. У процесу одржавања оптималног енергетског потенцијала тела и запремине информација, ово се може компензовати повећањем удела ендогених информација - из мишићних рецептора и унутрашњих органа, као и информација добијених из памћења и повезаних са прошлошћу. Стереотипи и мањи утрошак енергије на њихову обраду у овој ситуацији доводе до убрзања повезаног времена. Генерално, ово утиче на промену трајања субјективног садашњег времена (TC) у складу са изразом TC = TECP – TEND, где повећање удела ендогених информација и повезаног времена TEND доводи до убрзања субјективног времена (–TC), док повећање удела нових егзогених информација и повезаног времена TEND доводи до успоравања (+TC). Сходно томе, уз елиминацију стварања програма будућег времена у старости, асиметрија „стреле времена“ се генерално повећава као резултат повећања удела прошлог времена. Ово нам омогућава да феномен „живљења у прошлости“ код појединаца ове старосне категорије протумачимо као механизам за смањење енергије.

Когнитивни трошкови одржавања временске структуре тела, која омогућава смањење брзине процеса старења и оптимизацију енергетског потенцијала и обима информација, очигледно су успешнији са већим обимом дугорочног памћења. Исти механизам коришћења информација извучених из памћења везаних за прошлост може се посматрати у контексту акутне нервне исцрпљености (халуцинације), као и током преласка из фазе спорог сна, коју карактерише хипоксија и хипотермија, у фазу брзог сна (сањање), праћену активацијом висцералних система и повећањем телесне температуре.

Треба напоменути да код деце и адолесцената, током периода интензивног развоја и перцепције огромних количина егзогених информација, које карактерише велика потрошња енергије, преовлађују временски процеси повезани са садашњошћу и будућношћу. Различити смер повећања асиметрије у стрели времена у овом узрасту у поређењу са каснијим периодима онтогенезе очигледно је последица претходно описаних својстава самог садашњег и будућег времена. Дакле, време постојања организма може бити регулисано не само променама у односу асиметричних и симетричних временских процеса у његовој временској структури у различитим периодима живота, већ и повећањем асиметрије асиметричних. Ово одговара добро познатом повећању асиметрије просторно-временског континуума живих организама током еволуције, заједно са тенденцијом ка повећању животног века.

5. О ГУСТИНИ ВРЕМЕНА

Термин „густина времена“, који је увео Н. А. Козирјев, у складу са изразом, када се примени на временске процесе живог организма, може бити испуњен прилично специфичним садржајем. Дакле, у неурофизиологији је широко распрострањен концепт свести као процеса скенирања информација ускладиштених у меморији. Очигледно је да се овај процес, као и перцепција информација од рецептора у унутрашњим органима, мишићима итд., или из околине, може одвијати на различите начине. Ако је информација нова, посебно ако је значајна, онда ће се свака „прича“ читати у целини, епизода по епизода, што продужава обраду информације. Ако је информација већ позната, тада се њено препознавање и читање може постићи „кључном речју или епизодом“, тј. симболима. Тада ће се знатно већа количина информација „скенирати“ за мање времена и са мањим утрошком енергије на њену обраду. Сходно томе, информативни и енергетски садржај времена одређује његову густину d (од енглеског „density“). На пример, познато је да је основни принцип учења стицање стереотипа – сензорних (лица, речи, шаховске партије итд.) или моторних (вештине писања, вожња итд.). Током спавања, скенирање графика меморије за кључне епизоде ​​омогућава преглед више снова у кратком временском периоду, што, са повећаном густином, убрзава субјективно време.

Занимљиво је да Н. А. Козирјевљева дискусија о вези између нивоа ентропије и густине времена заправо описује догађаје који се дешавају у прве две фазе реакције тела на стрес изазван новином. Г. Сеље их је описао као компоненте општег адаптационог синдрома тела (скуп заштитних реакција). Током примарне фазе шока (оријентациони рефлекс), када су покрети инхибирани, висцерални системи се успоравају, и као резултат тога, метаболизам, ентропија и телесна температура се смањују. Концентрација пажње на нови спољашњи стимулус и секвенцијално, детаљно „читање“ информација о њему повезани су са смањењем густине времена, и, према изразу, временски стимулус (ТС) се успорава. Следећа фаза стресног одговора карактерише се активацијом висцералних система, метаболизма и повећањем температуре (и ентропије). Ендогене стереотипне информације доминирају, а густина времена се повећава, док се ТС убрзава.

Ове карактеристике временских процеса и временске структуре живих организама, по нашем мишљењу, потврђују неке од идеја Н. А. Козирјева о активним својствима времена, тј. онима која физички утичу на објекте. Међутим, треба нагласити да дата тумачења могу бити валидна само ако је изнета хипотеза о информационо-енергетској природи времена и временским процесима које оно покреће на различитим нивоима организма тачна.

КОЗИРЈЕВЉЕВА КОСМОЛОГИЈА У СВЕТЛУ ХРИШЋАНСКОГ УЧЕЊА О СТВАРАЊУ

Постоје озбиљни разлози да се Н. А. Козирјев сматра представником тог широког тренда у руској научној, филозофској и религиозној мисли који се обично назива руски космизам. Интуиција о присуству неисцрпних стваралачких сила у природи, које повезују универзум у живу целину, усклађује његове научне ставове са ставовима Н. Пирогова, Н. Федорова, В. Соловјова и бројних каснијих мислилаца који су развили ову вољену руску тему. „Бескрајан, непрестано узбуркан и текући океан живота, без облика, који садржи цео универзум, прожима све његове атоме, непрестано их групише... и прилагођава их различитим сврхама постојања“ – ова слика, која је очарала Н. Пирогова, а касније је видљиво отелотворена у филмовима Андреја Тарковског, несумњиво се више пута јављала Козирјеву, који је свој живот посветио научном проучавању мистериозних извора живота у универзуму.

Каква би требало да буде теолошка процена таквих ставова?

Тешко је одговорити на ово питање на основу једне опште идеје, без пажљиве анализе сваког израза у коме је та мисао отелотворена. Доктрина о створеном свету остаје једна од најмање развијених области хришћанске теологије, а стална неслагања унутар црквених кругова у вези са проценом софиолошких концепата руских религиозних филозофа који су покушали да реше ова питања у догматском оквиру сведоче о изузетној тешкоћи њиховог испитивања.

Н. А. Козирјев, због низа објективних околности, није посветио довољно пажње усавршавању теолошких аспеката својих космолошких идеја, а то додатно компликује ствар.

Па ипак, на основу сопственог разумевања ових идеја и сећања на разговоре са оцем о верским темама, узећу себи слободу да кажем да је аутор концепта физичког времена био веома далеко од његовог пантеистичког тумачења. Питање у којој мери је доктрина о животворној сили времена која испуњава свет компатибилна са хришћанским концептом трансценденције Творца требало би решити, по мом мишљењу, у светлу учења Григорија Паламе о божанским енергијама које испуњавају свет. Запажање В. Зенковског да је у православном мистицизму свет различит од Бога, али не и одвојен од Њега, сасвим је тачно, захваљујући чему је „источно хришћанство генерално систем светлосног космизма“, у коме концепт земље испуњене Славом Божјом доминира над концептом палог карактера природе, апсолутно је тачно. Сматрам да је Козирјевљева космологија изузетно сагласна са овим погледом на свет и сматрам да та сагласност није случајна, већ религиозно условљена. Са теолошке тачке гледишта, Козирјевљево учење несумњиво заслужује пажњу због још једне околности везане за проучавање феномена који се граниче са физиком. Оправдана пажња Цркве према овом аспекту рада природних научника има дугу историју и широко је позната. Не може се рећи да су црквени званичници увек проналазили заједнички језик са научницима по овим питањима, али се не може а да се не види да је природна наука учинила значајну услугу теологији кроз своја истраживања „ђаволства“, остављајући овој другој све мање место у објашњавању природних појава и борби против многих верских предрасуда. Верујем да је у том погледу сасвим легитимно говорити о апологетској мисији науке у односу на религију. Процес разумевања природе прати уздизање нашег разумевања Бога. Проширивањем спектра природних појава познатих човеку, он аутоматски сужава обим обожавања елемената „овог света“ и подиже лествицу за апофатичко знање о Творцу. Посматрано у овом светлу, Козирјевљеви покушаји да објасни појаве класификоване као паранормалне или окултне са становишта каузалне механике могли би помоћи у одвајању жита од кукоља и расветлити много тога са чиме се „угледни научници“ плаше да се баве. Било би потпуно погрешно тврдити да су за Н. А. све ове појаве нужно биле материјалне природе. Али верујем да би, да је успео у свом плану, његов егзегетски коментар на одломак где Павле класификује врачање као дело тела (Гал. 5:20) могао бити обогаћен убедљивијим аргументима. Такође сумњам да би црно-бела онтологија са својом поделом на „духовно“ и „материјално“ била приморана да уступи место сложенијој слици.

Два закључка каузалне механике ми се чине посебно вредним, како научно тако и теолошки. Један се тиче почетка света, други његовог краја.

Као што је добро познато, Н. Пирогов је већ допустио формирање материје из акумулације силе. Ова идеја, која произилази из његових општих космичких погледа, антиципирала је Ајнштајново оправдање еквиваленције енергије и масе. Козирјевљева космологија дозвољава формирање материје из мисли, а то је несумњиво важан корак ка научном оправдању могућности стварања света.

Разјашњавајући значење својих експеримената са променом тежине деформисаних тела, Н.А. је прибегао аналогији која је знатно поједноставила, али није суштински искривила ситуацију створену у експерименту. Ако ставите празно платно, боје и четке на вагу, а затим поново измерите све преостале материјале и платно, али овај пут са завршеном сликом, тежина ће бити другачија. Увођење организације у материјално тело повећава његову тежину; уништавање његове структуре прати осећај лакше тежине.

Један од експерименталних модела је најјасније илустровао ову промену. Новчићи поређани у колону изгубили су на тежини када су расути по ваги. Шта се променило у овом експерименту: природа гравитационе интеракције, количина или квалитет супстанце? Могућност повећања енергије система као резултат организујућег ефекта времена на материју не искључује ниједан од могућих одговора. Основна поента је да се уређење и неорганизованост физичког света показују способним да уведу промене у саму његову материјалност (било у енергију гравитационе интеракције или у масу). Ово сугерише могућност генерисања енергије кроз мисао, а затим, на основу еквиваленције енергије и масе, у материју.

Стварање света интелигентним Принципом „ни из чега“ у светлу Козирјевљевих открића више не делује логички немогуће. У вези са тумачењем Шест дана, занимљива је још једна тврдња Козирјевљеве космологије: према њој, звезда се описује као машина која, кроз интеракцију са временом, производи животворну негентропију. Звезде су створене, како Библија тврди, четвртог дана и постављене на небеском своду „да владају даном и ноћу, и да деле светлост од таме“ (Постање 1:18). Типично, контрола овде се односи на пасивну способност светила да указују на време дана. Али ако звезда учествује у апсорпцији и обради физичких својстава времена, њена улога постаје активна и далеко значајнија за универзум. Тада је контрола уствари регулација трошења сила времена, одржавајући их на одређеном нивоу интензитета, а одвајање светлости од таме није само смењивање дана и ноћи опажено са Земље, већ одвајање које се дешава у сваком тренутку постојања од непостојања, мерење кванта садашњости, чији је физички израз густина времена.

Изгледа да Н.А. није био сасвим непознат са овим схватањем. У супротном, не би цитирао Платонове речи да су „звезде предодређене да учествују у распореду времена“, додајући, међутим, да време такође учествује у распореду звезда. „Сунце и звезде су неопходни за остваривање хармоније живота и смрти, и то је, вероватно, главни значај звезда у универзуму“.

Други закључак се тиче тренутно популарног концепта универзума који се шири. Познато је да га многи руски научници не прихватају. За Хаблов закон су предложена алтернативна објашњења заснована на релативистичкој теорији гравитације (В. Логунов) и локалним пертурбацијама (С. Григорјан). Можда делује чудно, али Н.А. није био посебно заинтересован за дискусије о еволуцији универзума. Очигледно је веровао да у свему томе има премало научне супстанце, а директна веза између нашег света и оностраног, коју је замишљала његова космологија, учинила је дискусије о овим темама још бесмисленијим.

Колико се сећам, није се фундаментално противио подацима о ширењу галаксија, али није сматрао могућим да дефинитивно утврди да ли имамо посла са универзумом који се шири или пулсира. Истовремено, закључци који следе из теорије физичког времена у вези са еволуцијом универзума су, како кажу, сами по себи очигледни. Из перспективе класичне механике, описи универзума као ширења у простору или скупљања у времену су потпуно еквивалентни. Ако би зрак светлости прешао једну светлосну годину константном брзином до суседне звезде, а две светлосне године у супротном смеру, то би могло да значи да је или прешао двоструко већу удаљеност, или је светлосна година постала упола краћа током овог времена. Специјална теорија релативности, у извесном смислу, појачава ову еквиваленцију декларишући инваријантност брзине светлости (а самим тим и однос „кванта простора“ према „кванту времена“) у свим системима. Истовремено, да би објаснила електродинамичке парадоксе, СТР користи трансформације у којима се принцип релативности кретања усклађује са апсолутношћу брзине светлости увођењем концепта локалног времена, које није исто за различите системе. У релативистичком програму Поенкареа и Ајнштајна, промене просторних параметара тела у покрету настају као последица промена временских координата њиховог краја и почетка, тј. секундарне су у односу на поменути релативизам времена. Чињеница да је у каснијим геометријским интерпретацијама специјалне теорије релативности и у општој теорији релативности „просторни“ опис релативистичких „закривљености“ превладао над „временским“ је, по свој прилици, признање људској способности да лакше решава просторне него временске проблеме, тј. да је диктирана потребом за јасноћом, а не суштином теорије.

Каузална механика већ сасвим дефинитивно утврђује приоритет времена над простором. Ако је време активни агент универзума, а простор само „пасивна арена где се одвијају догађаји света“, сасвим је природно повезати промене физичких услова у универзуму са променама квалитета времена, а не простора. Ако данас ветар подиже таласе више него јуче, природно је претпоставити да је то резултат силе ветра, а не повећања нивоа мора. Ако се сир помери у мишју рупу, природно је претпоставити да се то догодило због воље миша, а не сира. Генерално, свака промена се природно приписује активном принципу. Исто важи и за концепт еволуције универзума. И Доплеров ефекат откривен у звезданим спектрима и зависност периода пулсирања физички променљивих звезда од удаљености – сви ти емпиријски темељи на којима је изграђена идеја Великог праска – били би природније објашњени из ове перспективе не ширењем галаксија, већ компресијом времена. Нема сумње да би математичко моделирање еволуције универзума, засновано на хипотези о непостојаности физичких (и, последично, геометријских) карактеристика времена, могло да обоји наше разумевање света у потпуно новим и неочекиваним тоновима, олакшавајући разумевање разноликости одговора које савремена наука може да пружи на крајња питања постојања.

Једном смо гледали телевизијски програм у којем је објављено да је на древној египатској сфинги пронађен натпис: „Када човек открије шта покреће звезде, онда ће се сфинга смејати и живот на Земљи ће престати.“ Тада сам рекао: „Па, све се слаже. Открили сте шта покреће звезде. Људи ће схватити како да црпе енергију из времена и живот ће нестати.“ Сећам се да се прво насмејао, а затим је постао замишљен. Козирјевљева теорија такође сугерише разумевање речи Анђела из Апокалипсе, које наговештавају да време више неће постојати, на суштински начин: као нестанак не трајања, већ густине, као енергетско исцрпљивање времена. И у том светлу, повратна спрега између материје и времена, откривена у Козирјевљевим лабораторијским експериментима, види се на веома посебан начин.

Научник који открива изворе непознатих сила природе не може избећи питање личне одговорности за последице својих открића, посебно ако је тај извор време. Н.А. је несумњиво себи поставио ово питање, а решење је пронашао у самој природи корисних сила које је открио, у немогућности њихове употребе за уништење. Ова немогућност није била последица само чињенице да оне достижу интензитет упоредив са нуклеарном енергијом само у огромним телима, већ и чињенице да је њихово дејство апсолутно неповратно. Да би се силе времена користиле за производњу ентропије, уместо да се апсорбују, мора се преокренути ток реке времена. „Нова ватра“ је можда била довољна да загреје особу (као што је била довољна да спречи свог проналазача да умре у леденој затворској ћелији 1938. године), али свакако не би била довољна да изазове експлозију или пожар. Ако би природном научнику било дозвољено да измишља теорије засноване на етичким разматрањима (што, наравно, није), вероватно би било немогуће пронаћи моралнију физичку теорију од оне у којој време које нам је додељено не представља коначан период, већ резерву благословене моћи, врсту талента који човечанство може да расипа или сачува, а можда чак и увећа. Јеванђелско откровење да чак ни анђелима небеским није дато да знају време краја овог света (Матеј 24:36) објашњава се најједноставнијим разматрањима: ова времена зависе од свих нас.

Способност материје, у процесу своје дезорганизације, да зрачи временом и тиме регулише свој ток у наш свет принципом повратне спреге, приморава нас да феномен сагоревања живота видимо као феномен не само етичке већ и онтолошке природе. Организовано тело, способно да експлозивно одбаци негентропију, повећава густину времена око себе током ових експлозија. Али време такође носи са собом овај вишак густине. Ово је прецизна аналогија са термодинамичком неповратношћу: енергија емитована са топлотом никада се неће вратити. У каузалној механици ствари су мало оптимистичније. Време ће надокнадити овај губитак. Али у светлу хришћанске доктрине о коначности света, зар то не значи да ће измерени (у којој мери: годинама или ергима?) животни век овог света бити скраћен тачно за износ потребан да се надокнади „непланирани“ губитак? И зар то не значи да је потрага за равнотежом са собом и са природом, потрага за бестрасношћу, тако карактеристична за религиозну етику најразличитијих традиција, заснована на инстинкту за очувањем - не себе, већ универзума? Од ове идеје већ је један корак до „антропског принципа“, до космологије П. Флоренског, у којој се култура сматра космичком силом способном да се одупре расту ентропије и организациона активност другог закона. Али Козирјев не чини овај корак, а то је веома важна карактеристика његовог научног и религиозног погледа на свет: „Експериментални резултати показују да организујући принцип, који уводи активно својство времена, има веома мали утицај на системе у поређењу са уобичајеним деструктивним током њиховог развоја. Стога није изненађујуће што је овај витални принцип превиђен у систему нашег научног знања. Али, будући да је мали, он је расут свуда у природи, и стога је неопходна само могућност његовог акумулирања, слично оном којом мале капи воде, падајући преко огромних површина, одржавају континуирани ток снажних потока.

Ова могућност се остварује код организама, пошто се сва животна активност супротставља уобичајеном току уништења система. Способност организама да сачувају и акумулирају ово контрадејство вероватно одређује велику улогу биосфере у животу Земље. Али чак и ако бисмо признали да је живот широко распрострањен у Космосу као једно од његових инхерентних својстава, он и даље не би могао имати одлучујући значај. Такав резервоар за сакупљање виталног принципа... [Па, чинило би се да ћемо сада чути откровење о ноосфери, о трансформативној моћи човека... дух, али не]... могу бити космичка тела, а пре свега, звезде". Дрво живота није засадио човек. Човек може да учествује у њему само ако није пронашао примамљивији објекат жеље.

Они будући историчари филозофије и науке који се суоче са задатком да ставе фасциклу са ознаком „Н. А. Козирјев“ у једну од унапред припремљених кутија научног или филозофског класификатора ни под којим условима не смеју превидети ову особеност Козирјевог космизма. Он није посебно веровао у стваралачке моћи човека и са тим неверовањем стајао је у оштрој супротности са својим добом, опијен сновима о човеку и божанству. Био је потпуно стран теургичком патосу и, као последица тога, друштвеном утопизму који је цветао у свим школама мишљења и у свим подухватима његовог лудог века. И то је, верујем, такође разлог за малу потражњу за његовим идејама међу „моћнима“. Могло би се претпоставити да је његово лично животно искуство било у основи овог неверовања. Али мислим да је — изван и пре овога — то било поткрепљено православном вером у бригу и доброту Створитеља, која је превазилазила све људске тежње.

КРИТИКА И ПОТВРДА

Зашто? Постоје објективни и субјективни разлози.

С једне стране, идеје Н.А. Козирјева нису признате од стране научне заједнице јер не одговарају застарелој, али и даље важећој, парадигми. Још 1916. године, Николај Александрович Берђајев (1874–1948) је написао: „Механички поглед на свет као идеал науке је пољуљан и разбијен. Сама наука одбија да види природу само као мртви механизам... Природа неприметно почиње да оживљава за савременог човека“ („Смисао стваралаштва“, 1916).

Али пошто потенцијал за научни развој у претходном правцу још није исцрпљен, она још није спремна да фундаментално промени своју парадигму. Као и раније, у процесу сазнања, она рашчлањује и детаљише свет, и проучава живу природу као да је мртва. Козирјев је, с друге стране, свет и науку видео као целину; тражио је опште, а не специфичне, принципе. Он је представљао ретку врсту научника-истраживача, оног који тежи да превазиђе не само научну парадигму свог времена, већ и савремени начин перципирања стварности.

Упркос својој моћи, наука остаје првенствено дескриптивна област. Она тврдоглаво наставља да тражи одговоре на питања „шта?“ и „како?“. Али људе занима и вечно питање: „зашто?“. И то више није домен егзактних наука, већ филозофије и религије. Управо тим питањима приступа Козирјевљева Теорија времена.

Слаба формализација његове Теорије времена такође је изазвала контроверзну реакцију научне заједнице. Међутим, и сам Козирјев је био свестан да је још увек далеко од потпуне јасноће и формализације. Успео је само да вербално формулише постулате своје теорије, препуштајући развој њеног математичког апарата својим следбеницима. Журио је и више пута је понављао: „Нема потребе губити време на ово. Наш посао је да истражујемо, а други ће бранити наше идеје.“

Критичари су доводили у питање ригорозност и чистоту Козирјевљевих експеримената, тврдећи да су величине ефеката које је он мерио биле изузетно мале. Заиста, Н.А. Козирјов је можда био свеснији тешкоћа експерименталне верификације „узрочне“ механике него било ко други, и сам је о њима писао у бројним приликама. То је укључивало изузетно низак ниво сигнала, нежељене ефекте и ниску поновљивост резултата. Добро је разумео специфичности поља у које је улазио и суптилну супстанцу коју је покушавао да разуме – време. Научник је разумео да ће се његови експерименти понављати у различитом тренутку сваки пут и стога се формално не могу сматрати идентичним. Покушао је да надокнади ове несигурности спровођењем огромног броја експеримената и идентификовањем образаца у хиљадама и хиљадама њих. Ово је био монументални подухват, али резултати су вредели тога.

Постоји још један, терминолошки, разлог за одбацивање Козирјевљевих идеја од стране научне заједнице. Он произилази из чињенице да је научна заједница навикла на потпуно другачије разумевање појма „време“. Модерна наука оперише практично само са једним својством времена – његовим трајањем. Остала активна својства времена на којима Козирјев инсистира – густина, притисак, утицај на структуру материје, акумулација и ослобађање, заштита и рефлексија, а посебно креативна и организујућа својства – једноставно су неприхватљива за модерну физику. Козирјевљева необична терминологија за време не успева да одјекне код просечног читаоца. Чини се да би научник, да је мистериозну енергију коју је открио назвао не временом, већ нечим што је познатије научној заједници, избегао многе проблеме.

Мора се рећи да, упркос бројним емотивним критикама Козирјевљеве теорије времена, нико још није успео да оповргне резултате његових експеримената користећи конкретне примере. Штавише, истраживачи из разних земаља, користећи модерну строгост, успели су да репродукују ове експерименте и потврде низ Козирјевљевих феноменалних резултата. Ови резултати се не могу објаснити у оквиру постојећих теорија и стога се може надати да ће они у будућности чинити основу нових фундаменталних концепата.

Међутим, органи безбедности су били итекако свесне да Козирјевљеве идеје имају рационално језгро. Феномен тренутне комуникације кроз време био је од посебног интереса за њих. Они су више пута упорно позивали Козирјева на сарадњу. Таква сарадња би, наравно, отворила могућности Козирјеву да своја истраживања подигне на квалитативно нови технички ниво. Али научник је одбацио такве предлоге из етичких разлога.

УСАМЉЕНОСТ

Теоријски постулати светски познатог астронома изазвали су посебну иритацију не само међу физичарима већ и унутар његовог круга. Као резултат интриге, носилац „физичке побуне“ је отпуштен из Пулковске опсерваторије 10. априла 1979. године, због смањења броја запослених.

Научник је у суштини наставио да развија своје идеје сам. Али, како се испоставило, такав терет је био ван моћи једног човека: цео његов живот једноставно није био довољан. Козирјев није имао времена да заврши своју Теорију времена. Такође није успео да донесе своју концепцију до широких маса. Умро је пре него што је могао да формулише своје револуционарне идеје у кохерентну и комплетну теорију.

Николај Александрович Козирјев је преминуо 27. фебруара 1983. године од рака желуца, који је зарадио током година проведених у гулазима. Умро је око шест месеци пре свог 75. рођендана.

ЗНАЧАЈ КОЗИРЈЕВА

Говорећи данас о значају Николаја Александровича Козирјева, може се рећи да је његово највеће достигнуће вероватно то што је први у светској науци прешао са теоријских расправа о времену на експериментално проучавање његових својстава.

Још једно, не мање важно, достигнуће Козирјева је то што његова Теорија времена, готово по први пут у физичкој конструкцији, експлицитно садржи виталне стваралачке силе способне да се супротставе топлотној смрти света коју је предвидела традиционална физика. Другим речима, Козирјевљева теорија недвосмислено оповргава Други закон термодинамике, доминантну теорију у физици. Она наводи да топлотна енергија може да тече само у једном смеру - од тела са вишом температуром до тела са нижом температуром, али не и обрнуто. Овај постулат, важећи за локалне системе, наука је проширила, без доказа, на цео Универзум, предвиђајући тако његову термичку смрт.

Насупрот овом гледишту, Козирјевљева Теорија времена је прожета оптимизмом. Она ефикасно проглашава постојање новог – Четвртог – закона термодинамике, који не само да потврђује присуство креативне енергије у Универзуму, већ говори и о равнотежи и хармонији креативних и деструктивних сила унутар Универзума. Посебно је вредно што експерименти Козирјева и његових следбеника демонстрирају валидност његовог концепта.

Његово уверење у постојање неисцрпних креативних сила које повезују универзум у живу целину поставило је Н.А. Козирјева у ранг са руским „космистима“ као што су Вернадски, Чижевски и Циолковски, који су такође негирали термално уништење универзума и инсистирали на његовој „вечној младости“.

Које потенцијалне користи Козирјевљева Теорија времена може понудити човечанству?

Много, укључујући и практичне. То укључује неисцрпне изворе енергије, техничку могућност тренутне комуникације на било којој удаљености и још много тога што не можемо ни да замислимо...

Read more...