Дефекти руског ума: чега се плашио академик Павлов

Још је пре сто година велики руски научник, академик и нобеловац Иван Павлов писао о дефектима руског ума, о томе како просечан Рус није у стању да се од исказаних речи пробије до суштине реченог, већ ствара неку своју слику која нема везе са стварношћу, а за разлику од човека са Запада који то може. Даље можете прочитати текст који је написао руски доктор филозофије Александар Ципко, на бази Павловљевих закључака.

„Потрага за непријатељима постала је доминантни тренд у нашој друштвеној мисли.“

Недавно сам на интернету наишао на текст предавања академика Ивана Петровича Павлова о руском уму и био сам запањен: све што је рекао пре тачно сто година о манама нашег ума које доводе до наших руских катастрофа остаје релевантно и данас. И управо зато што је, рекао је на самом почетку бољшевичког лудила, „карактеристике руског ума су мрачне, а оно што Русија доживљава је такође изузетно мрачно.“

За наш руски ум, тврдио је академик, чињенице, истина и стварност нису водич. Најважније нам је у шта верујемо, шта смо сами измислили, шта нам је у главама. И зато ми Руси живимо у фантазијама. Несвесни смо на чему почива људска култура, несвесни смо „великих трудова и мука“ који воде до „покоравања истини“, несвесни смо онога што се назива „истином“.

И у том погледу, Иван Павлов даје пример, колико год чудно, он остаје релевантан до данас. Још увек нема ниједне чињенице која би поткрепила веровање словенофила у посебну цивилизацијску мисију Русије. Али ми и даље верујемо у то. Ради се о неуморној вери наших словенофилских патриота да је Русију створио Бог да би пропадајући Запад научила неком разуму. И овај пример, каже Павлов, доказује да нас није брига за истину, правду, чињенице. „Узмите наше словенофиле. Шта је Русија у то време учинила за културу? Какве је примере показала свету? Па ипак, људи су веровали да ће Русија обрисати очи пропадајућем Западу. Одакле долази тај понос и самопоуздање?“ А онда долази текст који се директно односи на савремену Русију: „И мислите да је живот променио наше погледе? Нимало! Зар сада не читамо скоро сваки дан да смо авангарда човечанства! И зар то не показује колико смо неупућени у стварност, колико живимо у фантазијама!“

Запањујуће је апсолутно све што је Иван Павлов описао као мане руског здравог ума остаје живо и данас. Све остаје како је било. Превазилажење предреволуционарне неписмености и неговање вишемилионске совјетске интелигенције није ништа променило у том погледу. Просудите сами. Ми Руси, рекао је академик, „нисмо склони концентрисаном размишљању, не волимо га, па чак и негативно гледамо на њега“. Стога, не прелазимо са речи, са емотивне процене теме, на њено проучавање, на испитивање узрока онога што се догодило, а још мање на испитивање његове суштине и њених последица. „Рус не допире до корена ствари“, тврдио је Павлов.

Запањујуће је, али све што се дешава у савременој Русији у разним телевизијским емисијама описао је Иван Павлов пре сто година. Немамо дискусија, јер нико не слуша друге и жури да изрази своје мишљење о питању о којем се расправља. Истина заправо никоме није битна, за нас је у дискусији главно „притисак на противника“. У дискусијама не само да смо далеко „од оних који другачије мисле, већ и од стварности“.

У томе постоји нешто мистично. „Геополитички фактор“, у очима наше елите, је главно зло за савремену Русију. Али приметите да нико не говори ко је створио ово зло, и, што је запањујуће, нико не намерава да се бори против овог зла или да било шта промени у нашој спољној политици. Полазимо од претпоставке да наше руководство никада није грешило и да није способно да греши. Нико овде не намерава да се бори против овог „демона“, „геополитичког фактора“. „Демон“ је сакрализован у нашим очима, добијајући светост, постајући готово главни ослонац наших живота. И људи овде озбиљно почињу да верују да ако, не дај Боже, Запад укине санкције, ми ћемо пропасти. Наша пасивност коегзистира са упечатљивим осећајем пропасти. И ту лежи парадокс: вера у Путина остаје, али нема вере у просперитет наше земље, како је никад није ни било.

Питање „зашто“ је било табу управо у том периоду наше историје када су сви дубоко укорењени проблеми руске државности избили на површину и постали видљиви. Само један пример. Пред нашим очима, језгро руског света се коначно распало — ако не унија, онда сарадња, заједнички живот Украјинаца и Руса, некада Малоруса и Великоруса, више од три века у једној држави. Више од 300 година су се заједно борили, градили, стизали до Тихог океана и уживали једнака права, посебно током совјетске ере, нешто што украјински националисти, узгред буди речено, одбијају да признају. И као резултат тога, не само да су кренули својим путем, већ су постали, највероватније на дуго времена, заклети непријатељи. Али нико не поставља питање „зашто“.

Раније је, како је веровао Иван Павлов, постојала квалитативна разлика између руског ума образоване Русије и ума, како ју је назвао, „неуке сељачке Русије“. Образована Русија, према његовим речима, није волела истину, није волела да дође до корена догађаја, патила је од романтизма и сањарења. Али ипак, није живела народну жеђ за проналажењем непријатеља. А за сељачки ум, наглашавао је Павлов, све невоље нашег живота су резултат сплетки непријатеља, а непријатељ је за сељака, био, пре свега, образовани, културни човек. Народни ум, из перспективе академика, не размишља нити истражује, већ само тражи непријатеље и све своје невоље приписује њиховим сплеткама и шемама. Зато је народни ум био тако пријемчив за марксистичко непријатељство према буржоазији и експлоататорима. „Морнар, брат мог слуге“, препричава Иван Павлов, „као што се и очекивало, видео је све зло у буржоазији, а под буржоазијом је подразумевао све осим морнара и војника. Када му је неко приметио да ако једва можеш без буржоазије — на пример, ако избије колера — шта ћеш без лекара? Он је свечано одговорио да је све то бесмислица, јер се одавно зна да колеру изазивају сами лекари.“ (Подвучено И. Павловом) Академик завршава своју причу о бољшевичком морнару следећим питањем: „Да ли се исплати говорити о таквом уму и да ли му се може дати било каква одговорност?“

Промене које су се догодиле у руском уму током протеклих сто година јесу да сељачка жеђ за проналажењем непријатеља, жеђ да се осећа жртвом непријатељских сплетки, није само мигрирала из умова неуке Русије у умове писмене, образоване Русије, већ је сада постала, како кажу, „доминантни тренд“ наше нове друштвене мисли. У савременој Русији, свако ко почне озбиљно да проучава сродство између стаљинистичког комунизма и националсоцијализма неизбежно је „лажов Запада“.

И ова преоријентација наше друштвене мисли, пре свега политичке, ка тражењу и разоткривању непријатеља, олакшана је многим факторима. Суштина марксизма, која је доминирала нашим умовима скоро целог 20. века, била је управо народна, пролетерска страст за борбом против непријатеља, против капиталиста и буржоазије. Стога је поглед на свет бољшевичког морнара који је описао Иван Павлов постао суштина наше совјетске друштвене науке.

Академик Павлов је веровао да сањарење и лењост руског ума, невољног да сагледа нашу руску стварност у целости и дозвољавање бољшевицима да дођу на власт, могу на крају уништити Русију и зато је на крају својих предавања позивао своје сународнике да се саберу и ставе тачку на ове „мане руског ума“. Зато сам ризиковао да руском народу кажем ко је он заправо, рекао је Иван Павлов, јер верујем да су Руси способни да уче и усавршавају свој ум. На крају крајева, чак и ум животиње, након низа грешака, постаје просветљен, и животиња почиње да „кочи“, почињући да избегава оно што за њу представља опасност.

Али лично, за разлику од академика Павлова, постајем све мање оптимистичан. Тешко је поверовати у будућност земље у којој су не само политичари већ и историчари полудели и верују да је суверенитет сиромаштва, дивљаштва и незнања пожељнији од просперитета и напретка постигнутог губитком „привилегија“ независности од културно и цивилизацијски супериорнијег Запада.

Александар Ципко, доктор филозофије

Извор: Дефекты русского ума: чего опасался академик Павлов