Свети Максим Исповедник, 103-ћа недоумица

Овај текст је наставак претходног текста о људској андрогиној природи у којој Свети Максим Исповедник говори о подели на мушки и женски пол, као последици првородног греха, при чему, наравно, не користи реч "андрогин", већ одговарајуће хришћанске изразе.

Из књиге "О разним недоумицама" Светог Максима Исповедника.

103

Тумачење речи истога слова, где се каже:

„Обнављају се природе, а Бог постаје Човек.” (Свети Григорије Богослов)

Светитељи који су од следбеника и служитеља Логоса примили многе божанске тајне, и кроз њих били непосредно упућени у познање бића, примивши те тајне које су на њих прејемством пренесене од њихових претходника, кажу да се ипостас свега створеног може представити у пет подела. Прва од њих је, кажу, она (подела) која од нестворене природе одваја природу која је начелно створена, и која је своје битије стекла постајањем. Кажу, наиме, да је Бог, по Својој доброти, саздао блистави склад свега постојећег; но, из тога не бива јасно ко је (Он) и какав је, тако да се непознање (Бога) сматра поделом између Њега и творевине Божије. Оставили су, дакле, неисказаном ту поделу која их по природи међусобно раздељује, и која никако не допушта њихово сједињење у једну суштину, јер ово двоје (тј. створено и нестворено) не могу попримити један исти логос. Другом (поделом) називају ону по којој се целокупна Богом саздана творевина дели на оно што је умно и оно што је чулно. Трећом (поделом) називају ону по којој се чулно опазива природа дели на небо и земљу. Четвртом (поделом) називају ону по којој се земља дели на Рај и на васељену, а петом ону по којој се човек - који је над свиме, попут некакве (Божије) радионице у којој је садржано све (најбоље), и који је, рођењем, добронамерно уврштен међу створења јер је природом у средини између супротности - дели на мушко и женско. Дакле, по томе што је, по својим својствима, посредник између свих супротности, човеку је природно и да спаја крајње супротности својих сопствених делова, односно да поседује способност сједињавања, по којој је тропос (тј. начин, прим. прев.) који се испуњава у складу са узроком стварања међусобно раздељених делова, дужан да собом пројави велику тајну божанског наума, односно да њихову узајамну усклађеност, која редом наступа од ближих ка даљим стварима и од нижих ка вишим, оконча у Богу.

Управо због тога човек последњи бива придодат бићима, као некаква природна веза која својим деловима посредује између свих општих супротности, и собом обједињује оне (ствари) које су по својој природи међусобно веома удаљене; и тако, својом подељеношћу остварујући најпре почетак јединства које све постојеће сабира у Богу као Узроку, а затим, по поретку и чину крећући се из средине, он достиже крај високог усхођења које се остварује кроз сједињење свега у Богу, у Коме нема подељености (на полове), тако што је, савршено бестрасним расположењем божанствене врлине, из своје природе сасвим изагнао својство мушког и женског (пола), које, по нашем претходном слову, никако није било повезано са божанским наумом о рађању човека; и како би, саобразно божанској намери, постао само човек и показао се само као човек, који се не дели на мушко и женско, као што је претходно речено; јер, неће се делити на делове на које се сада дели, због савршеног, као што рекох, познања логоса у складу са којим постоји.

А затим, пошто је својим светим животом објединио Рај и васељену, човек је учинио да се земља више не дели по различитости својих делова него да се сабира, при чему ниједан од делова неће претрпети никакво умањење. Потом, пошто је, благодарећи потпуној врлинској истоветности свог живота са животом анђела, у мери која је људима могућа, на сваки начин објединио небо и земљу, учинио је да чулно опазива творевина буде сасвим недељива од себе саме, и да не буде њиме дељива на просторна растојања, пошто је он створен лаким попут духа и без икакве телесне тежине која би га задржавала на земљи и спречавала да се вине на небеса, те стога на истинит начин стреми ка Богу, јер је његов дух потпуно слеп за све око њега, па, као да је на неком обичном путу, држећи се тога успона, природно доспева до ослонца свога стремљења ка Њему.

А затим, пошто је, својом једнакошћу са анђелима по способности познања, објединио чулно опазиву и умом појмљиву творевину, учинио је да се целокупна творевина не дели на спознатљиву и неспознатљиву, јер је његово знање и поимање логоса који су у бићима постало у потпуности једнако анђелском, у складу са којим преизобилно изливање истинске мудрости, онолико колико је то могуће, непосредно предаје неспознатљиво и неизрециво поимање о Богу онима који су тога достојни. И коначно, после свега тога, пошто је љубављу ејединио створену природу са нествореном (о, колико је чудесно човекољубље Божије према нама!), он је, даром задобијене благодати, показао да су оне једно, пошто се сав он у целости оденуо целим Богом и постао све што је и Бог, осим истоветности по суштини, и пошто је, уместо самога себе, задобио целога Бога, као да је, за награду због свог усхођења до Самога Бога, стекао истог јединственог Бога - као кончину кретања оних који се крећу, као постојани и непомериви спокој оних који ка Њему стреме, и као границу и крај сваког ограничења, и сваке установљености и закона, сваког логоса, и ума, и природе - Који и Сам јесте неограничен и бесконачан.

Но, човек, онакав какав је саздан, није се при родно кретао око Непокретнога, као свога Начела (мислим, наравно, на Бога), већ око ствари које су ниже од Њега, над којима је, по заповести датој му од Бога, началствовао, и кретао се безумно и супротно својој природи, злоупотребљавајући природну силу која му је приликом ства рања дарована ради обједињавања подељених супротности; тако је, заправо, и сам делио оно што је обједињено, и тако је на жалостан начин доспео у опасност да опет пређе у небиће, и зато се природе обнављају на начин који је противречан и који је изнад природе, а оно што је по својој природи потпуно непокретно, то се, да тако кажем, непокретно покреће око онога што се покреће по својој природи. И стога Бог постаје Човек, да би спасао изгубљеног човека - пошто је са Собом сјединио природне расцепе свеколике природе и показао свеопште логосе појединачних ствари, у складу са којима треба да се одигра обједињење раздељених супротности - и да би испунио велики наум Бога и Оца, у Себи возглављујући све што је на небу и што је на земљи, јер је у Њему све и саздано.

Наравно, тиме што је свеопште сједињење свега постојећег са Собом започео од наше подељености, Он постаје савршени Човек, од нас и ради нас и саобразно нама, имајући без изузетка све што је наше, осим греха, а немајући за то никакву неопходност брачног односа. Но, чини ми се да би Бог, вероватно, показао и други начин увећања бројности људи, само да је Први човек испунио заповест и да, злоупотребом својих природних могућности, није себе унизио до равни животиње, односно да је искључио различитост и поделу природе на мушко и женско, јер му та подела, као што сам рекао, није била неопходна да би био човек, пошто и без ње он може да буде човек. Није, дакле, нужно да они (тј. полови, односно мушко и женско, прим. прев.) вечно постоје. Јер, „у Христу Исусу”, каже божанствени Апостол, „нема више мушког ни женског”. А затим, осветивши нашу васељену Својим човекоподобним живљењем, Он после смрти несметано ступа у Рај, као што је нелажно обећао (покајаном) разбојнику, рекавши: „Данас ћеш бити са мном у Рају.”

А пошто се, по Њему, наша васељена не разликује од Раја, Он се изнова појавио на земљи, обедујући са Својим ученицима после Васкрсења из мртвих, показујући тиме да је земља по себи једна и недељива и да логос свога постојања чува слободним од различитости (између Раја и света) на основу поделе. А затим је, Својим Вазнесењем на небо, објединио небо и земљу и, одлазећи на небо заједно са земаљским телом које је исте природе и исте суштине са нашим (телом), посредством свеопштег логоса саобразног чулној природи, показао да је она једна, и Собом је уклонио способност поделе која ју је раздељивала. А затим је, осим свега овога, објединио и чулно опазиве и умно појмљиве ствари, прошавши душом и телом, односно нашом савршеном природом, кроза све божанске и умне чинове (анђела) који су на небесима, и показујући Самим Собом да се целокупна творевина, саобразно свом најначалнијем и најопштијем логосу, спаја у недељиво и узајамно непротивно „једно”.

И на концу, после свега овога, Он по човештву ступа пред Самога Бога, односно као Човек се, као што је писано, ради нас појављује пред лицем Бога и Оца, Он Који, као Логос, никада није могао да се одвоји од Оца, а као Човек, непреступном послушношћу, извршио је делатно и истинито све што је Сам Бог унапред одредио да се има збити, и испунио сваки наум Бога и Оца о нама који смо себе учинили бескориснима, злоупотребљавајући силу која нам је у самом почетку за ту сврху по природи дарована; и најпре нас је у Себи Самоме сјединио са нама самима укинувши поделу на мушко и женско и, уместо као мушкарце и жене, међу којима је нарочито присутно начело поделе, превасходно и уистину показао нас је само као људе, који су у целости уобличени по Њему (тј. по Његовом подобију, прим. прев.) и на себи носе Његов потпуни и непотамнели образ, којега се ни на који начин не дотиче ниједан од знакова пропадљивости. А са нама и ради нас, целокупну творевину (објединио) је посредством оних који су у средини (тј. људи, прим. прев.), као Својих удова, сабравши око Себе супротстављене крајности и нераскидиво их повезавши једне са другима, објединио је Рај и свет, небо и земљу, чулно опазиве и умно појмљиве ствари, јер поседује наше тело, и чуло, и душу, и ум, посредством којих је, као појединачних делова, усвојио сваку њима сродну супротност и, поменутим начином, богодолично је све у Себи објединио и тиме показао да је свеколика творевина једна, односно да, попут некаквог другог човека, бива довршена кроз међусобну усклађеност својих делова, те целовитошћу свога постојања стреми ка самој себи, у складу са једним и простим и неодредивим смислом свога настанка из небића, по којем целокупна творевина може примити један исти и потпуно нераздвојиви логос, јер је код ње старије да „није постојала” него да „јесте”.

Јер, према истинском слову, све што је после Бога и што је своје постојање задобило стварањем од Бога, подудара се, свакако, једно са другим мада не у потпуности. И ниједно од бића, ни од оних изузетно часних и узвишенијих од осталих, није по својој природи сасвим ослобођено од односа са Оним Који је неодносан; но, исто тако, ниједно од крајње бедних бића није у потпуности ускраћено и лишено родног односа са оним што је по природи часније. Јер, сва бића која се, на основу сопствених особености, узајамно разликују, начелно су обједињена по општим и заједничким особеностима и, на основу неког општег логоса природе, своде се на једно исто, као када родови, сједињени међусобно по суштини, задобију истоветност и недељивост. Наиме, ништа од онога што је опште, што собом обухвата (појединачност), и што је начелно, не дели се у потпуности присуством (мноштва) појединачних и садржаних и засебних (делова). Јер, све што је опште, то је, у складу са сопственим логосом, на недељив начин у целости присутно у свему што је од њега ниже, и ништа што је делимично, не може се уопштено посматрати као целина. А врсте, (посматране) по роду, на исти начин ослобођене разноликости која долази од поделе, попримају узајамну истоветност. А јединке по врстама, стицањем узајамне саобразности у међусобном односу, постају у потпуности једно исто, пошто кроз узајамну једноприродност задобијају и узајамну неизмењивост и слободу од сваке могућности разликовања. Исто тако, пошто се узајамно могу поредити по своме субјекту, збивања поседују јединство, које никако не бива разбијено субјектом.

Веродостојан сведок свега овога јесте истински богозаступник, велики и свети Дионисије Ареопагит, који, у поглављу О савршеноме и о једноме свога списа О божанским именима, овако говори: „Наравно, ни мноштво није без учешћа у једноме, него оно што је у многим деловима, то је једно и у целини; а оно чега је много у збивањима, то је једно у субјекту; а оно чега је много у врстама, то је једно у роду; а оно чега је много у његовим пројавама, то је једно у начелу, иако нема ниједнога бића које ни на који начин не заједничари у једноме.” И уопште, укратко речено, логоси свих подељених и делимичних ствари, као што кажу, садржани су у логосима општих и начелних (ствари). Логоси најначелнијих и најопштијих (ствари) постижу се мудрошћу, док логоси појединачних ствари, који су на различите начине присутни у логосима општих ствари, постају предмет мишљења; тим мишљењем ови логоси најпре бивају упрошћени и одбацују многообразност символа присутну у њима подложним стварима, а затим, посредством мудрости, бивају груписани, при чему показују своју обједињеност која доводи до њихове поистовећености са најопштијим логосима.

Но, Премудрост и Расудност Бога и Оца јесте Господ наш Исус Христос, Који и свеопште (логосе) ствари садржи силом мудрости, а њихове надопуњујуће делове обухвата мишљењем Свога разума, пошто је по природи Творац и Промислитељ свега; наиме, све што је међусобно удаљено, Он Собом сабира у једно; уништава борбу која је у стварима присутна, а све повезује у међусобно мирно пријатељство и нераздељиво једномислије свега што је на небу и свега што је на земљи, као што каже божанствени Апостол.