Poslednji susret

Ežen Kanselje je bio francuski alhemičar, blizak Fulkaneliju. Tvrdi da se sreo sa svojim učiteljem u Španiji 1954. godine. To se dogodilo dvadeset dve godine nakon smrti slikara Žan-Žiljena Šampanja i deset godina nakon oslobođenja Pariza i „poslednjeg" nestanka Fulkanelija.

Ako je Fulkaneliju, kada su poslednji put radili zajedno dvadesetih godina u Francuskoj, bilo osamdeset godina, onda je u trenutku ovog susreta morao imati između sto i sto deset godina. Nemamo razloga da sumnjamo u to da je Kanselje zaista putovao u Španiju navedene godine. Pokojni Žerar Hajm, koji se smatra jednim od vodećih okultista našeg vremena, bio je prijatelj sa Kanseljeovom ćerkom i preko nje je dobio priliku da se upozna sa njim lično. Nekako je uspeo da proveri pasoš alhemičara i otkrio tamo špansku ulaznu vizu, datiranu upravo 1954. godinom.

Kako je Kanselje dobio uputstvo da otputuje u Španiju, ostaje nejasno, ali je Hajm stekao utisak da mu je ta vest dostavljena na neki paranormalan način, možda čak i putem jasnovidosti.

Izvori bliski Kanseljeu su mi saopštili da se dešavalo da stari alhemičar pominje ovu temu u razgovoru, i evo kakva slika nam se kao rezultat ukazuje. Čuvši misteriozni poziv, Kanselje je spakovao koferе i otputovao u Španiju vozom. Odredište je bila Sevilja, gde su ga, kako mu je obećano, sreli ljudi od poverenja.

Zatim su ga dugim i krivudavim putem odveli u neki veliki zamak, smešten u planinama. Tamo mu je izašao u susret njegov stari učitelj, Fulkaneli, koji je izgledao kao da ima pedeset godina.

Kanseljeu su pokazali njegovu sobu na gornjem spratu jedne od kula zamka. Prozori su gledali na prostrano pravougaono unutrašnje dvorište. Tokom boravka u zamku, Kanselje je stekao utisak da on služi kao utočište za celu koloniju veoma naprednih alhemičara — možda čak i adepta, slično njegovom učitelju — i da pripada samom Fulkaneliju. Ubrzo po dolasku pokazali su mu „petit laboratoire", u kojoj će, po rečima stanovnika zamka, moći da radi i izvodi eksperimente. Kasnije je priznao jednom prijatelju da su ga dimenzije „male laboratorije" dovele u potpunu zbunjenost — kakva je onda bila velika, ako je uopšte postojala?

Vrativši se u odaju koja mu je dodeljena, Kanselje je prišao prozoru da udahne svež vazduh, i pogled mu je skliznuo na unutrašnjeg dvorišta koje se prostiralo ispod. Tamo je video grupu dece koja se igraju — čiji su roditelji, verovatno, takođe bili među gostima zamka. Međutim, bilo je nešto neobično u toj deci. Pažljivo razmotrivši prizor, Kanselje je shvatio da se čudnost ogledala u njihovoj odeći, koja je veoma ličila na onu koju su nosili u 16. veku. Deca su bila zauzeta nekom igrom, i Kanselje je pomislio da su se tako obukli za neki kostimirani bal ili maskenbal. Ubrzo je otišao na spavanje i više nije razmišljao o tom događaju.

Sledećeg dana se ponovo posvetio eksperimentima u laboratoriji koja mu je stavljena na raspolaganje. Fulkaneli je nakratko svratio do njega da razmeni par reči i proveri kakav je napredak postigao. Ujutro, Kanselje se spustio se niz stepenice koje su vodile u njegovu kulu i našao se u unutrašnjem dvorištu. Sijalo je jako sunce. Stajao je tamo u otkopčanoj košulji i u ortopedskom korsetu i punim plućima upijao svež, hladan vazduh ranog jutra. Neočekivano, u blizini su se začuli glasovi.

Dvorištem su, milo ćaskajući između sebe, išle tri žene. Na svoje neizmerno iznenađenje, Kanselje je video da su obučene u duge haljine sa šlepovima po modi 16. veka, veoma slične po stilu odeći dece koju je video kroz prozor. Možda opet ista maskarada? U međuvremenu su žene prišle bliže. Sa jedne strane, Kanselje je bio krajnje zaintrigiran tom situacijom, a sa druge — izuzetno ga je zbunjivalo to što su ga dame zatekle nepotpuno obučenog. Već je bio spreman da se okrene i brzo se vrati u svoju sobu, ali su žene prošle pored njega, i samo se jedna od njih zaustavila, pogledala ga i nasmešila.

Već kroz trenutak je stigla svoje saputnice i sve su nestale iz vida. Kanselje je ostao da stoji, kao ukopan. Žena koja se okrenula ka njemu imala je lice Fulkanelija.

Koliko god to zvučalo zapanjujuće, po rečima Kanseljea, to nikako nije bila optička varka. Naravno, o tome je ispričao samo svojim najbližim prijateljima.

Šta je onda značila ova čudna epizoda?

Da li se Fulkaneli na neki čudan način pretvorio u ženu?

Ili je možda rešio da odigra neku čudnu i izopačenu šalu nad svojim odanim učenikom? Ili je objašnjenje mnogo trivijalnije, i alhemičar je jednostavno imao ćerku ili sestru veoma sličnu njemu? Možemo samo nagađati. Međutim, let mašte treba obuzdati određenim razmatranjima koja se tiču same najintimnije oblasti alhemije. I u tom svetlu objašnjenje misterioznog incidenta u zamku može se pokazati ne toliko neverovatnim.

Jedan od najzagonetnijih i najznačajnijih simbola hermetičke nauke je lik alhemijskog Androgina. U klasičnim tekstovima o alhemiji se često smatra simbolom dvostruke prirode Tajne vatre, raznih derivata soli, kao i rebisa.

Međutim, najčešće je služio kao simbol završenog Velikog Dela.